ВЕРУЈЕМ

Открићемо да и ми имамо довољно доказа да верујемо; само замишљамо да је вера нешто тако необично, да је то стање светих. Не, то је стање нормалних, обичних, грешних људи, који своје поверење поклањају Богу, повинују се и потом схватају да нису луди зато што су тако поступили у свом животу
Митрополит Антоније Сурошки
11. јун 1985

mit

У име Оца, Сина и Светог Духа.

На шта мислимо када кажемо верујем? Ова реч је постала толико слаба. Чешће реч веровати значи да прихватамо тврдњу на поверење, па опет са извесним оклевањем, са одређеним степеном неизвесности: Верујем да ће доћи, верујем да је у праву… Колико је другачија ова перцепција веровање од вере Аврамове или од вере коју Син Божији, поставши Син човечији, приказује човечанству. Дозволите нам да се задржимо за тренутак на Авраму кога у Старом Завету називају оцем свих верних.

Провера његове вере је наступила недвосмислено и може нам послужити као наравоученије. Бог му је у старости обећао да ће добити сина и син се родио, растао је, а Господ је обећао да ће то дете бити први човек од непрегледног човечанства, неизмерног као зрнаца песка на обали, колико је звезда на небу. И одједном, дете је већ одрасло, и таман када су све наде изгледале да ће се испунити у њему, када је уследила радост ишчекивања, Господ је рекао реч: „Узми ово дете, Авраме, одведи га на високу планину и принеси Мени на дар жртву у крви“. А у овом случају се Божије искушавање не састоји у чињеници да је Аврам послушао јер је препознао глас Господа који му је наредио да напусти земљу и да оде у места које му је Господ открио – искушење је још јаче. Да ли ће веровати Божјем обећању или у Божју реч? Обећање би могло да се погрешно схвати, обећање би могло да се испуни на другачији начин. Он није знао. Само је засигурно знао да му се Господ поново обратио, а Аврам је имао поверење у Господа више него што је имао поверења у обећање које му је Господ дао. Оставио је Господу да пронађе решење за проблем који је њему самом био нерешив.  И Господ је нашао решење.

Међутим, Бог не ставља на проверу на овај начин никога од нас. Па ипак, често нисмо спремни да прихватимо Божју реч која је упућена нама, зато што сматрамо да се Бог нама не обраћа на тај начин. Ми кажемо да мора бити да су његове речи погрешно пренесене, и стога треба да укључимо своју памет да донесемо свој суд.  Резултат тога је да ми Божју реч подвргавамо свом људском суду, а не препуштамо наш, људски суд Божијој мудрости.  А опет знамо да су речи Пророка Исаије истините у свим вековима, речи које је Бог њему рекао: „Моји путеви нису ваши путеви, моје мисли нису ваше мисли. Моји путеви су толико далеко изнад ваших, јер су моје мисли изнад ваших мисли.  И тако се овде суочавамо са Аврамовом мудрошћу, његовим безрезервним, потпуним поверењем у Бога   што је у потпуности другачије од нашег става. Да ли смо спремни да прихватимо оно што је Павле назвао „лудост проповеди“, проповед о томе куда треба ићи и како се понашати у овом палом, деформисаном свету који изгледа не уме да реши своје проблеме? Да ли смо спремни да будемо јуродиви Христа ради, сећајући се да је Божија лудост мудрија од памети људске и мудрости људске? Ово се односи на све наше начине на које вјерујемо или не верујемо у Јеванђеље како га је прогласила првобитна хришћанска заједница. То се односи и на нашу спремност да живимо према Јеванђељу, да идемо правим путем у искривљеном свету, да живимо на начин који је саблазан или лудост. Да ли смо спремни на то ? …

Знате, вера према XI поглављу Посланице Јеврејима је извесност у погледу невидљивих ствари.  Видети лик Божији у ближњем, је чин вере која нас претвара у Христове ученике, зато што је он у свакоме – у блудници, грешној жени, скупљачу пореза, у Захеју и Матеју- видео могућност спасења. Један од разлога зашто је наш свет тако хладан и мрачан, толико болан је што мали број људи верују једни у друге. Ми се један према другом односимо као да смо неке драгоцене слике које је оштетио зуб времена, влага, околности, глупост, и концентришемо се само на штету – слика је исечена, искасапљена, ружна, она је готово уништена. То ми видимо. А Бог гледа и види оно што је преостало од врхунске лепоте Његовог лика и воли човека …

Дакле, када говоримо о вери и веровању, морамо научити да верујемо тако како су веровали први Хришћани.  Узмимо за пример Св. Варнаву. Јавили су му да је Савле, прогонитељ Хришћана, изгубио вид услед једног виђења и сви су му вероватно говорили: „Не иди код њега, знаш да је хтео да уништи све што смо до сада постигли. Он је христомрзац.“ Варнава је веровао у њега, отишао је да га види као Савла, назвао га је братом својим, а не Каином, већ братом у Христу, а вратио вид Павлу и дао му да позна Христа и послао га на његово славно мисионарско путешествије. Он је веровао у њега зато што је Бог први у њега поверовао …

Значи ми сами би требало да људима око нас будемо прилика за такву врсту вере. Људи би требало да нас упознају, виде у нама љубав коју смо ми пронашли у Христу. Други би у нама требало да виде саосећање, требало би у нама да виде да верујемо у њих чак и када све говори супротно. А онда би кроз нас такође могли да поверују у Бога, а кроз Бога у човечанство, и у живот. Тада би и они попут Томе рекли: „Господ мој и Бог мој!“ и више не би сумњали. Дакле, вера је чин херојског поверења, вера је чин верности Божјој речи и Божјој личности, вера је такође поуздање у Бога које се рађа из таквог искуства. Узмимо да прочитамо у Јеванђељу одељке у којима се крије вера и запитајмо се како су ти људи и жене пронашли тај степен поверења у Бога.  Открићемо да и ми имамо довољно доказа да верујемо; само замишљамо да је вера нешто тако необично, да је то стање светих. Не, то је стање нормалних, обичних, грешних људи, који своје поверење поклањају Богу, повинују се и потом схватају да нису луди зато што су тако поступили у свом животу. ( http://www.mitras.ru/eng/eng_293.htm ) )

Сва права задржана ©Преводилачка радионица

 

Хомеопатија је наука, а не идеологија

Крајем 19. века у Русији је организовано друштво хомеопатских лекара, а убрзо је у Санкт Петербургу отворена и прва хомеопатска клиника, коју је освештао праведни и чудотворац Свети Јован Кронштатски. У поздравном говору, он је високо оценио хомеопатију и пожелео успех домаћим докторима. Последњи руски цар Николај II, који је такође проглашен светим, је био покровитељ хомеопатије.

Аутор: Архимандрит Рафаил Карелин

o.

Хомеопатија, као посебна грана медицине, појавила се релативно недавно, иако се трагови хомеопатије могу пронаћи у расправама о медицини из средњег века, и чак из античких времена .Метод лечења, који је открио Немац, доктор Ханеман и унео га у медицински систем, одмах је привукао пажњу захваљујући невероватним резултатима које су постигли овај оснивач класичне хомеопатије и његови ученици. И истовремено, ова метода, која је изгледа изазвала негативну реакцију међу докторима Ханемановим савременицима, је у супротности са уобичајеним методама класичне медицине. Они су оптужили Ханемана и његове ученике за обману и шарлатанство. Ово противљење хомеопатији претворило се у прогон, па је Ханеман био приморан да напусти Немачку и пресели се у Француску, где је завршио живот.

Упркос непријатељском ставу медицинских ауторитета, хомеопатија је почела да се развија брзо, пробијајући зид неповерења, само захваљујући очигледном успеху у лечењу болести које је званична медицина сматрала неизлечивим. После неколико деценија однос према хомеопатији толико се променио да се међу присталицама хомеопатије могу наћи и познати научници из различитих грана науке и европски монарси .Међу онима који су радили на промовисању и популаризацији хомеопатије у руском царству, можемо поменути чувеног хирурга Пирогова и познатог филолога и академика Даља.

Руска црква је благонаклоно гледала на хомеопатију; многи парохијски свештеници, нарочито у селима, лечили су људе хомеопатским лековима .Међу заговорницима хомеопатије били су земљопоседници и племићи, који су своје сељаке лечили бесплатно. Ово су подаци из Чеховљевих дела. Познати патролози и духовни писци, који су прибројани светима – свети Игнатије Брјанчанинов и Теофан Затворник похвално су говорили о хомеопатији, а сам Игнатије Брјанчанинов, је у неким случајевима, прописивао хомеопатске лекове онима којима је то било неопходно.

Крајем 19. века у Русији је организовано друштво хомеопатских лекара, а убрзо је у Санкт Петербургу отворена и прва хомеопатска клиника, коју је освештао праведни и чудотворац Свети Јован Кронштатски. У поздравном говору, он је високо оценио хомеопатију и пожелео успех домаћим докторима. Последњи руски цар Николај II, који је такође проглашен светим, је био покровитељ хомеопатије.

Током комунистичке владавине, хомеопатија је била изложена свим врстама угњетавања, које су ишли чак до прогона. Покушали су да хомеопатију дискредитују путем штампе; из хомеопатских апотека већина лекова је повучена; болнице, где би се људи лечили хомеопатском методом, нису постојале. Ова ситуација створена је због чињенице да хомеопатско лечење се није уклапало у оквир материјалистичког погледа на свет, што је била обавезна идеологија у Совјетском Савезу у свим гранама науке. Многи лекари хомеопате и симпатизери хомеопатије били су присиљени да тајно лече своје пацијенте. Ако се тако може рећи, хомеопатија у Совјетском Савезу ушла у катакомбно стање.

Падом комунистичке диктатуре ситуација се променила: хомеопатија није добила само слободу, већ и званични статус. Међутим, хомеопатија има нове непријатеље, а растућа популарност хомеопатије проузроковала је узнемирење код алопатских лекара, који очигледно губе битку у поређењу са резултатима које је остварила хомеопатија.

Потребно је рећи да се медицина, заснована на хемијским препаратима, све више приближава катастрофи. У савременој медицини већ се појавила широка грана, под називом „фармаколошка болест“, односно тамна страна узимања фармацеутских производа, који трују људско тело и уништавају имунолошки и нервни систем. То личи на цивилизацију која се гуши у емисијама гасова од фабрика и индустрије, или на земљиште које убијају вештачка ђубрива.

Међутим, настала опозиција хомеопатији не може се објаснити само ривалством алопатских лекара, уз њихову жељу да узурпирају медицину, или притиском фармацеутских компанија заинтересованих за продају хемијских препарата. Овде је неопходно размислити, да ли су неки хомеопати сами дали повод за нападе на хомеопатију?

У савремену хомеопатију се убацио читав низ људи који лове у мутном и покушавају да зараде на све већој популарности хомеопатије, и који се без довољно припреме лече људе хомеопатским лековима .Морамо рећи да конвенционално медицинско образовање није довољно за хомеопату. Лекару хомеопати је потребна много већа припрема него код алопатских лекара, јер у хомеопатији нема уских специјализација. Пред хомеопатом се налази човек као једна психофизичка јединка, а не само један болесни орган као код алопата.

Хомеопате имају задатак да поставе сложенију и суптилнију дијагностику. Утврдити конституцију човека, открити његове карактеристике, навике, укусе, склоности и на основу тога, узевши у обзир и симптоме болести, извршити одабир правог лека неупоредиво је теже него лечити посебан орган, заборавивши на самог човека. Хомеопата неће рећи пацијенту: „Вас боли ухо, а ја лечим очи – идите у другу ординацију“, већ путем дужег разговора покушавају да открију болест која лежи дубље од њених симптома, да утичу на суштину човека, коју званична медицина избегава, уместо да потисне симптоме болести. Постоји реална опасност да хомеопатију окупирају незналице и да је профанизују. Због тога је неопходно направити систем који би проверио људе који ће се бавити хомеопатијом, без обзира на званично медицинско образовање. Хомеопати се морају подвргнути одређеним прегледима и добити сертификат са правом да лече.

Постоји још једна опасност – а то је оптужити хомеопатију за окултизам и магију. Нажалост, неки клирици, не схватајући шта се дешава, насумице одбацују хомеопатију на основу таквих оптужби. Истина, неки од хомеопата су сами дали повода за то користећи терминологију сличну окултној терминологији, као што су „флуиди, астрална тела“ и тако даље. Већ је Ханеман, упркос томе што је био католик и обављао обред Католичке цркве, себи дозволио неке сумњиве израз у свом раду „Органон“. Чувени розенкројцер Штајнер дискредитовао је хомеопатију, комбинујући је са астрологијом. Он је злоупотребио хомеопатију у циљу промовисања свог антропозофског система, иако хомеопатија као терапијска метода неме никакве везе са антропологијом ни са теозофијом.

Неки од савремени хомеопата, желећи да дају теоријско објашњење појава у хомеопатији, стварају теорије које су у супротности са православном теологијом и антропологијом. Често у овим теоријама постоје елементи теозофске природе, а то је забрињава православне хришћане, а посебно свештенство. Оваква негативна реакција спречава вернике да се окрену ка хомеопатским лекарима, тако да се не би излагали окултним силама. Стога, у питањима која се тичу антропологије и светске перспективе, православни хомеопати треба да се окрећу православној теологији, уместо да се базирају на личним ставовима или чињеницама које се могу тумачити на различите начине.

Наравно, став клирика који негирају хомеопатију из ових разлога неправилан је: прво треба објаснити хомеопати који покушава да створи своју теорију, његове грешке и недоследности у хришћанском учењу о људској души, и предложити му да изврши преглед и исправи те грешке. Ако одбије то да уради, онда се може говорити о неправославности тог човека, а не о самој хомеопатији.

Оптужити хомеопатија да је окултна и да има везе са магијом апсурдно је. За магију потребна су најмање три услова:

  1. маг – вештица који има блиски контакт са демонским светом;
  2. постојање чаролија, мантре и уопште узев различитих обраћања сотони (где се његово име често користи у шифрираној форми, а чаролије и заклињања су праћени магијским ритуалима);
  3. конкретно лице против кога су магичне силе усмерене.

Ко је маг у хомеопатији? – Доктор који прегледа пацијента или фармацеут који производи лекове?

Које су то свима знане мантре и заклињања која изговарају хомеопате?

Где су оне публиковане или се преносе усмено?

У том случају, пријем у хомеопатско друштво морало би бити пропраћено неком врстом иницијације, као што је случај са учлањењем у окултистичка друштва. Може ли се тако нешто крити скоро два века од очију јавности? Да ли је заиста и један хомеопата на самрти исповедио такав демонизам?

Маг се обраћа одређеној особи или публици, а хомеопатски лекови се продају у апотекама и углавном се припремају машинском методом.

Хомеопатe могу припадати различитим религијама, или бити неверници; они могу имати различите филозофске погледе или бити скептични агностици – али то се односи на њихов унутрашњи свет, а не на хомеопатију. Хомеопатија остаје практичан лек заснован на чињеницама, али подвести хомеопатију под било какву теорију са елементима идеологије, веома је опасно. То значи формулисати вештачке моделе из сопствених идеја и информација које потичу из различитих извора. Ови измишљени модели лако могу постати основ за напад на хомеопатију.

Посебно је опасно ако хомеопата користи антропологију адваита веданта јоге или Штајнера, и уводи у медицинску праксу, или у хомеопатску литературу уноси изразе као „астрално, ментално етерична тела“ – тиме представљајући људску душу сложеном мешавином различитих природа и елемената. Такав теозофски речник је уско повезан са доктрином реинкарнације душе, и етаблирао се у језик окутлистичких секти, а посебно у источњачке секте.

Хришћанство учи да је душа једноставна, хомогена супстанца и недељива монада. Уопште узев, душа није предмет науке, већ вере. Психологија као наука бави се разматрањем и генерализацијом одређених особина психе, али оставља нерешено питање да ли душа постоји или је она одвојена супстанца од тела? Стога, доносити закључке у овој области без солидног познавања хришћанске антропологије значи дискредитовати не само себе већ и саму хомеопатију. Желим да додам да нису само некe хомеопатe користили појмове који се тичу окултизма, већ и сами оснивач хемије Парацелзус. Али због тога, нико не сврстава хемију у магију.

Човек, а не медицина је тај који решава питање погледа на свет, а такође се дефинише и према Богу и демонском свету. Сваки човек може да направи грешке у својим теоријским закључцима. Понекад ове грешке настају због чињенице да није критички реаговао, већ је узео са поверењем то чему су га учили.

Ефикасност хомеопатије као методе се не доказује личним претпоставкама и апстрактним дискусијама, већ на болесничкој постељи. Дакле, што се хомеопатија пре реши личних теоретизирања самих хомеопата и препозна себе као практичну науку, тим пре ће она неодступно стати против тенденциозних критичара, и постаће популарнија међу православним хришћанима.

http://karelin-r.ru/stories/162/1.html

Сва права задржана ©Преводилачка радионица

СВЕТИ ЂОРЂЕ КАРСЛИДИС

„Не буди тужан, јер ћемо сви отпутовати на крају. Сви смо само путници у пролазу. Овде смо дошли да покажемо своја дела и да одемо.“

Photo of St. George Karslides

Наш праведни отац Георгије (Карслидис) Нови исповедник из Драме (π.Γεωργιος Καρσλιδης) рођен је у Аргируполису, у Понту 1901. године од побожних родитеља, Саве Карслидиса и Софије. На крштењу је добио име Атанасије.Зна се да је био у Грузији, Јерменији и Русији пре него што је велики део свог живота провео у селу Сипса (сада по називом  Таксиархес) у Драми, на северу Грчке. Основао је мањи   манастир тамо и уснуо у Господу 4. новембра 1959.Проглашен је   светим од патријаршије у Цариграду 2. новембра 2008. у Вазнесењском манастиру у Сипси. Старац је био познат по својим чудима и пророчанствима. Црква поштује сећање на њега  4. новембра. Један је од ретких  светих за кога се зна да је на лобањи имао отисак крста.

Као дете, остао је сироче, па су бригу о њему, његовом брату и сестри преузели баба и деда. Брат га није трпео. Увидевши тај проблем, дали су га једној турској породици да се брине о њему док је био мали. Када је напунио седам година, његова бака, побожна Хришћанка, одвела га је на ходочашће у древни, познати манастир на подручју Понта – Панагија Сумела.

Године 1930. за стално се настанио у селу Сипса у Драми, где је имао пуно познаника као што је његов први рођак, старац Григорије Киуртсидис. Није имао много имовине са собом, само неколико личних предмета; неке црквене књиге, свештеничку одежду, иконе и део моштију његове сестре Ане.

Године 1936. Старац је отишао на ходочашће у Јерусалим. Посетио је многе манастире и био на реци Јордан. У једном од скитова близу манастира Св. Саве на чудесан начин је срео неког подвижника који је у ствари био његов ујак. Бог је просветлио подвижника и откри му да младић свештеник који је пролазио поред, је његов нећак.

Године 1938. Министарство пољопривреде доделило је 0,4 хектара земље Старцу. Уз помоћ сељана изградио је црквицу, посвећену Рођењу Пресвете Богородице. Уз сталну помоћ мештана, изградња манастира се наставила и наредне године, све док се на крају није извршило освећење манастирске цркве  14. септембра 1939.

Године 1941. Бугари су заробили старца и повели га да га закољу. Кренуо је без протеста и када су стигли на место погубљења, он се помолио Богу и са миром у срцу им рекао да они обаве свој посао. Међутим, џелати уплашивши се побегоше од њега.

У наставку су одломци и резимеи из живота св. Ђорђа који се налазе забележени у изврсној књизи: Драгоцени сасуди Духа Светог: Животописи и поуке савремених отаца Грчке, аутора Хермана А. Мидлтона у издању Protecting Veil Press 2003. године

Свети Ђорђе Карслидис рођен је у Аргируполису, на Понту 1901. године. Оставши у детињству без родитеља, одгајила га је побожна бака, која је малог Атанасија (световно име св. Ђорђа) у „светом страху Божијем и горућој љубави према Божанским службама цркве“. Регион Понта у Малој Азији је историјски био светионик православног света, а од недавно и место таквих духовно важних манастира као што је Панагија Сумела, Перистереота и светог Јованаа Вазелоноса. Када му је било пет година, Атанасије је имао задужење да чува стадо оваца које је припадало његовој породици, и сво време је трпео батине од старијег брата, који је загорчавао живот и њиховој млађој сестри Ани. Атанасије и Ана су све подносили са љубављу, истрајношћу и светошћу. У ствари, након смрти мале Ане, појавила се светлост на њеном гробу. Три године након њене смрти, када су њени посмртни остаци ексхумирани, кости су имале исту жуту боју као и Свеци Божји. „Дакле, Атанасијево детињство је било прожето побожношћу и светошћу живота посвећених Богу, као и са болом и неизвесностима који је његов живот доносио. Овакав реалан поглед на живот показао се јаком основом његовог будућег духовног развоја. “ (Мидлтон)

Услед изузетно тешких околности са којима се суочавао, у добу од седам година Атанасије је одлучио да побегне од куће, па су га једно време неки потајни хришћани, Турци, крили. Св. великомученик Ђорђе био је велики заштитник Атанасијев, и чак му се јавио и рекао му да седне на коња, па му је помогао да дође до Тифлиса у Грузији, и тамо се о њему бринуо неки побожан свештеник. Свештеник је био задивљен његовом духовношћу и зрелошћу, и обукао га у расу у деветој години. Године 1919. Атанасије је постао монах под именом Симеон, а током трајања службе монашења звона манастира су сама од себе почела да звоне. Међутим, отац Симеон се и даље суочавао са многим потешкоћама, пошто су му манастир ускоро затворили комунисти, а монаси су били понижени, затворили и претили погубљењем.

Следи лепа прича о времену које је св. Ђорђе провео у свом заточеништву:

„Затворени монаси и свештеници затражили су дозволу од Паше да уђу у цркву. Пошто ја паша то одбио, ватрено су се помолили Богу да им да снаге да истрају у борби. Док су певали, „Христ воскресе“ затвор се затресао и врата се отворише сама од себе. Житељи тог краја пожурише да виде шта се то догађа и угледаше три свете личности које су, певајући „Господе помилуј“ и држећи крст, ишли у литију изнад затвора. Визија је трајала до зоре, када су заробљеници били припремљени за извршење казне. Везали су их све заједно и довели до ивице литице. Стрељачки строј је нанишанио и пуцао. Симеона су погодила три метка, али су га само окрзнула и али није му нанесена никаква озледа. Међутим, пао је са литице под тежином осталих. Догодило се чудо: пао је неповређен и избегао смрт. “ (Мидлтон)

Након што је пуштен из затвора, митрополит Јован Ципарски из Грузија Шета, увео га је у јеромонашки чин 1925. године и добио је ново име Ђорђе. Многи су га сматрали богоносним старцем. Упркос тешким околностима, није одступао од своје подвижничке борбе, хранио се у главном дивљим зељем, мало спавао и трудио се у добровољном одрицању од добара (на пример, одбијао је нову одежду како би се заменила подерана, стара). Свете тајне је испуњавао препун љубави, брижљиво и са пажњом.

„Током припреме светих дарова [на Проскомидији, то јест припрема за Божанствену Литургију], Бог му је јављао духовно стање оних које је помињао, како живих тако и мртвих. Са великим пастирским рауђивањем је преносио својим парохијанима ове информације, или да их охрабри како би се усрдније молили за душе покојних или да грешнике приведе покајању. Пре изношења часних дарова, тражио је да они који желе да приступе причешћу стану са леве стране иконостаса, где би прочитао молитву њима и помазао их уљем … [Светог Ђорђа] су понекад људи виђали да лебди током Божанствене Литургије. Док је служио литургију, често су га посећивали свети, који би му саслуживали. “ (Мидлтон).

Године 1929., највероватније због све лошијег здравља (није имао ни тридесет година и полу парализован), свети Ђорђе се преселио у Грчку и населио у граду Сипса код Драме на северу Грчке. Почео је постепено да се опоравља уз помоћ мештана, који су схвативши да је свет човек почели да траже његову помоћ. Године 1936. старац је кренуо на ходочашће у Свету Земљу где је упознао свог ујака (који је био монах) који га је охрабрио да се ипак врати да служи људима у свету, којима је било изузетно неопходно духовно руковођење. Касније је Грчка влада старцу подарила земљиште, на коме је основао манастир 1939. године посветивши га Христовом Вазнесењу.

Многе приче о поукама и чудима Светог Ђорђа потичу из овог каснијег периода његовог живота као пастира духовне заједнице у Драми. Предвидео је други светски рат и грађански рат у Грчкој. Током грађанског рата, три различите групе бораца је кренуло да изврши покољ становника Сипсе, међутим сви су осетили интензивно кајање и страх, и покајали се не извршивши никакво насиље и штету по сељане. Старац је предвидео опасност, и рекао мештанима да крену у литију око села са иконама Пресвете Богородице. Тако је село сачувано од знатног разарања.

Постоји пуно других прича о расуђивању које је свети Ђорђе имао и о његовим духовним даровима: „Другом приликом га је посетила нека жена и пре него што је заустила да га поздрави, он рекао јој је:“ Руке ти горе. Горе, али ми не видимо ватру. Чиме се бавиш?“ Рекла му је да је бабица. „Колико си деце убила?“ упитао је потом. Она је негирала да је убила и једно дете. „Хоћеш ја да ти кажем? Петоро деце си убила. “ После је испричао у којим селима и од којих мајки су била та деца чије је побачаје извршила. Замукнувши, жена је ридала и кроз активно покајање измирила се са Богом. “ (Мидлтон)

„Једног дана је једна жена старцу донела нешто дуња. Нека трудница је зауставила на путу и затражила да јој да коју дуњу, али је ова одбила. Када је стигла у манастир и дала дуње старцу, он јој је рекао: „На путу су ти се отворила врата а ти си их затворила.“ (Мидлтон)

Почетком 1959. године свети Ђорђе је предвидео да ће ускоро умрети. Како се тај дан приближавао, дао је последња упутства својој духовној деци. „Дан уочи његовог уснућа затражио је да му помогну да уђе у манастирску цркву. Тамо је по последњи пут целивао иконе и сјединио се са Светим Тајнама Господњим. Неколико часова после поноћи 4. новембра 1959. године, Свети Ђорђе је уснуо у Господу.

Дан данас монахиње одржавају духовно наслеђе Светог Ђорђа у манастиру Христовог Вазнесења у Сипси, области Драма на северу Грчке. Свети Ђорђе и данас чини многа чуда након свог упокојења у Господу. Свети Ђорђе ке званично канонизован 2008. године од Васељенске Патријаршије.

Неке поуке светог Ђорђа

„Ако се молите без чињења милостиње, ваша молитва је мртва. Ваше руке увек трба да буду раширене. Подајте милостињу сирочади и удовицама. Милостиња и молитве иду заједно. “

„Трудите се да појачате веру током Божанствене Литургије, нека вам ништа не омета пажњу и вежите је за речи службе, како бисте могли да видите висоте Божије.“

„Немојте бити заслепљени богатством, нити почастима, већ увек ходите у правди. Једите хлеб зарађен, не нечасним средствима, већ часним знојем лица свога. Све што стекнеш на честит начин, немој бесмислено расипати. Живи честито и смирено, и колико год је могуће пружај своју руку ради давања …. Куцај на врата сиромашних, болесних, сирочади. Требало би да више ценити домове унесрећених људи од домова срећних. Чините ли добра дела, од Бога ћете имати велику плату. “

„Волите све своје ближње, чак и своје непријатеље. То је најосновније. Увек волите не само оне који вас воле, већ и они који вас мрзе. Опростимо им и све их заволимо, чак и ако су нам учинили највеће зло; тада смо истинска Божија деца. Тада се праштају наши греси …Увек проповедајте љубав. Љубав је основни закон Божији: само љубав и ништа више.“

„Бог брине о свему. Очајање је, у ствари, недостатак вере.“

„Пресвета Богородица не жели велике свеће, већ жели добровољно давање сиромашнима.“

„Хришћанин који воли све људе има велику плату, поготову ако опрости онима који му чине зло. Ако не волимо свог ближњег, сва добра дела која чинимо су безвредна. Своде се на ништа, и ми сами смо безвредни. Љуби браћу своју. Бог од нас иште љубав.”

„Не буди тужан, јер ћемо сви отпутовати на крају. Сви смо само путници у пролазу. Овде смо дошли да покажемо своја дела и да одемо.“

Извори за превод:

Драгоцени сасуди Духа Светога: Животописи и поуке савремених отаца Грчке (Precious Vessels of the Holy Spirit: The Lives and Counsels of Contemporary Elders of Greece, by Herman A. Middleton. Published by Protecting Veil Press 2003.)

Википедија https://orthodoxwiki.org/George_(Karslidis)_of_Drama

Сајт http://full-of-grace-and-truth.blogspot.com/2008/10/life-of-st-george-karslides-righteous.html

Преводилачка радионица

Архимандрит Андреј (Конанос) о томе у које најчешће замке ђаво хоће да нас намами

20181013_173522

Извор:Православни живот (Руски)

Одакле долазе све болести и патње?

26. јун 2018

Неки човек рече старцу Пајсију:

– Спавам по цео дан.

На шта је Старац одговорио:

– Нема ништа лоше у томе, док спаваш, не грешиш.

Како су величанствени ови свети људи: чак и када им откријемо своје грехове, грешке и разне лудости, они све то претворе у добру мисао, јер су скромни. Смирење им омогућава да на све гледају на благодатан начин, да приклоне главу и да се не понашају арогантно, као што то ми чинимо и кажемо:

– Слушај шта ћу ти рећи! Остави то! Поправи то на овај начин!

Не, свети људи не говоре такве ствари, нити било шта траже, нити су захтевни према другом, већ само према себи. Они себе укоревају, кажњавају и боре се против себе. Воле све друге људе и обожавају све и свја. Био сам задивљен речима св. Нифонта Константинопољског: „Кад видиш човека, падни у свом уму пред њим и поклони му се.“ Можеш ли се поклонити другом? Можеш ли да повијеш главу као кад се савија класје пшенице? Када пшеница порасте и у њој се налази зрно, клас постаје тежак и савија се. Када приметиш такву појаву кажеш себи:

– Ту је зрно, ту је садржај.

Ако имаш садржај, савијаш се. Ако не, онда те ништа не вуче на земљу и параш облаке. Али желиш да сагледаш себе, желиш да будеш другачији, попут класа на почетку свог раста, рецимо тако, у његовом детињству. Такав је, на пример, младић који је згодан, али себичан, који не жели да се помири са другим, јер има високо мишљење о себи, он се кочопери, и жели да буде примећен и да се његов глас чује …

Због тога је величанствено имати смирење, тражити од Господа смирење, поклонити се Господу, како би нас затекао понизнима и благословио нас. Будимо изузетно пажљиви, јер гордост је,у ствари, наш највећи проблем.

Највећи мој проблем је моја себичност. Шта то причаш? Јел и код тебе исто тако? Да, знам то. Схватам да се гордост односи и на вас. Ако заиста размислимо о мојим и вашим проблемима, видећемо да је себичност у суштини највећи кривац, буквално ..Можда ћете уложити приговор:

– Добро, онда шта сам згрешила да се разболим? Могу ли стварно да се разболим због своје себичности?

Не. Можда ниси болесна због своје себичности, иако себичност утиче и на тело, али тај протест против болести која је у теби је опет манифестација себичности. Да си се смирила, ти би на прави начин сагледала своју болест. Јел` разумеш? Јер није проблем у самој болести; питање је како болест сагледавамо, како се болест тумачи и да ли човек то тумачење прихвата.

Твој „его“ је увек крив. Ако у свему проналазиш замерку, стално кукаш, ако си незадовољан, ако гунђаш на свој живот, ако ти нешто недостаје и ти се жалостиш, то се све догађа јер ти недостаје Христос и смирење. Недостаје ти смирење, али зато си пун самољубља (егоизма).

Неки се људи питају:

– Како се то могло догодити? Одакле та невоља?

Одасвуда. У амбис себичности се може упасти одакле било. Нико вам неће указати на безбедан пут. Проблеми могу доћи одасвуд. Као што се може десити да воз испадне из колосека лево или десно тако се дешава са нашом душом. Постоји изрека да у животу пролазимо кроз многе замке и зато певамо током поста: „Душо моја душо моја устани! Што спаваш? “ Искушења долазе и увлаче нас у мрежу егоизма.

Ђаво највише жели да нас ухвати у замку себичности, као што је некада ухватио у ту замку наше прародитеље, присиливши их да себе вреднују више од свега и да своје мишљење сматрају једини истинским.Тако и ми понављамо после њих исто:

– Хоћу да буде како ја кажем!То како ја мислим то је исправно! Требало би да буде тако! То је то! Нећу да се расправљам око тога више. Инсистирам на свом мишљењу – крај приче!

Сви ми заправо патимо од сопственог егоизма, још више од тајне себичности, која је притајенија и опаснија, јер је невидљива. Прикирвена гордост највише штети човеку. Чиме се грешник уопште горди? Чак и ако је себичан, ако схвати свој грех, то је као да каже: „Свима сам на подсмех. Сви ме у мом суседству познају. Сви знају да се свађамо кући, да се дрогирам … Сви знају колико сам лош човек. „

За разлику од таквог човека, тебе сматрају финим. Фини људи поседују подмуклију себичност, јер се она не манифестује отворено. Човек који не може да се суздржи да греши пред свима, на крају завршава тако што га сви презиру и клоне га се, а ту је њихова шанса. Јер кад се људи окрену од тебе, Бог те воли. Да ли разумеш ово? Бог воли грешника од кога си ти окренуо главу.

Када видиш неког ко отворено греши на улици, ти се узнемириш и кажеш:

– Види до чега је ово дошло. Какво је ово друштво? Шта је људи са вама?

Са тим твојим осуђивањем, посипаш блатом тог човека и тако га понижаваш. Ти си губитник али тај човек је победник. Губиш зато што се окрећеш од њега чији је егоизам видљив. Губиш зато што се клониш човека коме је гордост видљива. А када ћеш видети своју скривену гордост? Гордост коју нико други не види. Само ти знаш да она постоји. И Господ. Можда твој духовни отац зна; ако икада има времена да ти укаже, полагано додирујући оно што ти се не свиђа, она подручја где боли.

Људи презиру грешнике, склањају се од њих, и са оваквим презиром грешници перу себе од својих грехова. Да ли знате, кога би требало да се прикривени егоисти – такозвани „добри људи“ – клоне?

Сами себе, и то ће бити њихово чишћење од греха. Јер, ако одустане од своје себичности, очистиће душу. Онда ћете моћи себи рећи:

– Видиш, људи ме сматрају добрим човеком. Па ипак стидим се себе! Згрожен сам гледајући себе! Они ме зову „добрим“, али ја знам за себе да сам лажов и лицемер. Једноставно они не знају, не могу да знају моје страсти, моје слабости, мојепороке, мој тајни живот, моје речи, моје фантазије, о животу како живим у свом дому и како се односим према најмилијима … Нисам такав каквим се представљам.Ја сам лош човек.

Ако се не стидите својих скривених дела пред људима у вашој околини, то значи да вам се та ваша дела допадају. Зато их понављате. Неки се жале свом духовном оцу:

– Знаш, оче, твоје речи су повредиле мој понос.Повредио си моје самољубље.

Међутим, нема ништа лоше у томе што су ти понос и самољубље повређени. Не брини за то. Када је твој брат увређен, иди и помози му. Али када је твој егоизам повређен, заборави, пусти то.

– Али како то да успем?

Пусти свој рањени „его“, оставите га нек умре. Нека цркне у потпуности и не покушавај да га касније реанимираш. Немој ићи свом духовнику датвој рањени егоизам још потхрањује, већ радије иди да он тај твој егоизам доврши.Немој се упињати да му објасниш како се други неправедно односе према теби, већ реци: „Ја сам погрешио!“

Јер ако тражиш самооправдање, како можеш да васкрснеш своју душу?

Из књиге „Када Христос постане твоје све“,

Превео Кирил Николајев.

Превод са енглеског језика: А. Сунарић за Сва права задржана©Преводилачка радионица

Молба: зарад преводиочевог труда молимо да цитирате линком ка овом тексту ако га копирате. Христа ради, захваљујемо.

Сва права задржана©Преводилачка радионица

Старац љубави, праштања и расуђивања

Александрос Христодулу

Извор: Пемптусија

gerontas-iakovos-tsalikis

21. новембар 2016.

Старац Јаков Цаликис (5.11.1920-21.11.1991)

Наше доба и данашња култура су се, нажалост, одвојили од светости и од трагања за њом. Православна вера се заснива на присуству светих. Без светих људи наша Црква је на путу секуларизације. Наравно, познато нам је из Светог Писма да је само Бог свет, а светост произлази из нашег односа са Богом, те је стога светост теоцентрична, а не антропоцентрична.  Наша светост зависи од славе и благодати Божје и од наше заједнице са Њим, а не од наших врлина. Светост претпоставља слободну вољу човека који се посвећује. Као што Свети Максим Исповедник каже – ми само приносимо своју намеру. Без намере Бог не дела.

Свети Јован Дамаскин је рекао да свете поштујемо „зато што су стекли слободу сједињењем са Богом и зато што се Бог уселио у њих, и оваквим учешћем поставши по благодати оно што је Он по природи“. Свети нису тражили да их неко прослави, већ да они прослављају Бога, зато што светост значи учешће у Божијој светости и заједништво са њом.

Извор светости у православној цркви јесте Божанствена евхаристија. Окусивши Светог Једног Исуса Христа постајемо свети. „Свете твари“, тело и крв Христова дају се као присаједињење „светима“, члановима Цркве. Светост следи из Светог Причешћа. Аскетски подвизи светих нису циљ већ средство које води ка циљу – а то је евхаристијска заједница, најсавршенија и најпотунија заједница са Светима. У Господњој молитви „Оче наш“ сагледавамо да је светост у вези са Царством Божјим. Тражимо да Царство Његово дође у свет, тако да сви прославе Бога, и окусе Његову светост и славу – а управо је то што зовемо „обожењем“.

Царство Божје и обожење јесу вечни продужетак Божанствене Литургије у времену и простору, како пише Свети Максим Исповедник. Учешћем у Божанској Евхаристији, светитељи постају богови благодаћу, али су и свесни да „имају благо у посудама од глине“ и гледају „кроз мутну чашу“. Они са нестрпљењем очекују време када ће се врата небеска отворити и када ће видети Бога „какав јесте“. Њихова борба против страсти и демона је непрестана, и  они верују да ће сви отићи у Рај изузев њих самих. Они знају да су безначајни и недостојни, не верују у своју моралну супериорност и достојност и, смирењем које осећају, виде друге светима, а посебно када им ти људи чине почасти. Све ово је захваљујући љубави, а љубав је једино што остаје у Царству Божјем.

Пример њихове љубави према Богу је њихова лична борба за испуњавање његових заповести. Предавање Божијој вољи чисти човека од његових страсти и припрема место за благодат да се у њега усели. Све свете карактерише настројење ка подвигу и самопожртвовању. Према Светом Исаку аскетски живот је мајка освећења „од које се рађа први укус разумевања Христових тајни“. Односно, према речима светог Максима Исповедника: „својим добровољним мучењем, поричући сва зла и страсти … постали су ходочасници и страници у сопственом животу, борећи се јуначки против побуне света и тела … сачувавши част душе своје“.

Такав сасуд благодати и пребивалиште Духа Светог био је старац Јаков Цаликис, једна од најважнијих светих личности данашњице, велики и свети старац, истинити пријатељ Божији. Он је био живо отеловљење Јеванђеља, а његов циљ била је светост. Од најранијег детињства је заволео молитву и одлазио у капелу, палио кандила пред иконама и молио се светима. У једној капели у свом селу, више пута је имао прилике да разговара са Светом Параскевом. Предао се Божијем позиву, који му је дошао када је још био дете, одрекавши се себе и узевши Крст Христов, носио га је до последњег даха. Године 1951. отишао је у манастир Светог Старца Давида, где га је чудесно примио сам светитељ.

Монашки чин је примио новембра 1952. године. Као монах је био понизан, није роптао, и ништа није чинио без благослова игумана. Често је ходао по четири до пет часова како би се срео са својим старцем, који је имао послушање да буде парохијски свештеник у градићу Лимни. Његова главна карактеристика била је да самом себи отежа. Није себи лако удовољоавао. Преживео је невероватна искушења. Често се разбољевао услед великог сиромаштва самог манастира, ледено хладне келије, поломљених жалузина са снегом и хладним ветром који су продувавали кроз отворе, због недостатка основних потрепштина, па чак и зимске одеће и обуће. Подносио је духовне нападе, невидљиве и видљиве борбе коју на човека диже сатана, а кога је Јаков побеђивао послушношћу, молитвом, кротошћу и смирењем. Са својим непријатељима се борио оружјем које нам нуди наша Света Црква – постом, бдењем и молитвом.

Његово подвижништво је било задивљујуће. Према наводима његовог биографа, јео је попут птичице. Спавао на земљи, по два часа свакога дана. Читаве ноћи је проводио у молитви. Што се тиче његове борбе, говорио је: „Ја сам не чиним ништа. Шта год да чиним, то у ствари сам Бог дела. Свети Давид ми помаже да све постигнем на задовољавајући начин“.

Његова главна одлика било је смирење, по коме је био познат, и многима надахнуће. Демони који су обитавали у поседнутим људима који су долазили у манастир, псовали су га и говорили:“Хоћемо да те уништимо, да те убијемо, али не можемо због твог смирења“. Увек је истицао да је недовољно образован, истицао је своје недостатке, као и недостатак смирења. Кад год би говорио, свако мало би рекао: „Опрости ми“. Стално је тражио људима опроштај, што је био знак његовог смиреног светоназора. Једном када је позван да оде у посету у манастир Светог Ђорђа Армаса, где је игуман био покојни Јоргос Капсанис, у одговору је написао: „Оче, ја сам мртав пас. Шта ћу да допринесем својим присуством? Да загадим ваздух?“ Увек је имао осећај да је нико и ништа.

Када је постао игуман, никада није тврдио да је он сам одговоран за све што се дешавало у манастиру: „Свети Давид је овде игуман“. Када је служио са другим свештеницима, одлазио би у угао олтара, и остављао их да сами служе службу. Када би му приговорили: „То није у реду, ти си игуман манастира“, он би одговарао: „Сине, свети Давид је овде игуман“.

Иако није ишао за службом, пристао је да га покојни епископ Халкиде, Јоргос, рукоположи као ђакона, 18. децембра 1952. године. Сутрадан је постао свештеник. У свом обраћању након чина рукоположења, епископ је рекао: „А ти, сине, бићеш свет. Настави, уз Божју помоћ, и Црква ће те прогласити [светим]“. Његове речи биле су пророчанске. 27. јуна 1975. године игуманом га је поставио Митрополит Хризостом Халкидски, и на том месту је остао до краја живота.

Док је био игуман према сабраћи и посетиоцима манастира опходио се са великом љубављу, разумевањем и изузетним расуђивањем. Његово гостопримство је било надалеко чувено. У сваком човеку је видео лик Христов и увек је проналазио да свакоме упути лепу реч. Његове речи утехе, које су се уливале директно у срца слушалаца, биле су полазна основа њиховог покајања и духовног живота у Цркви. Старац је имао дар да види човеков унутрашњи живот и дар прозорљивости, које је прикривао. Проницао је у проблем или грех сваког човека и пажљиво их исправљао. Просветљен Духом Светим, свакоме је у неколико речи саопштавао управо оно што му је било потребно. Свети Порфирије је следеће рекао о старцу Јакову: „Пазите шта вам кажем. Он је један од најдалековидијих људи нашег доба, али он то скрива да га љиди не би хвалили.“

У писму упућеном манастиру Светог Давида, Васељенски Патријарх Вартоломеј је написао следеће: „Што се тиче почившег старца, за њега се може рећи исто оно што је свети Јован Златоусти записао о Светом Мелетију Антиохијском: „Не само док је проповедао или сијао Божанском светлошћу, већ и сама његова појава била је довољна да сву поуку врлине пренесе у душе оних који су га посматрали.“

Живео је за Божанску Литургију, коју је свакодневно служио са страхом, трепетом, посвећеношћу и, у буквалном смислу речи, узвишено. Мала деца и одрасли чистог срца виђали су га како лебди или како му свети анђели саслужују. Као што је и сам некима посведочио, служио је заједно са херувимима, серафимима и светитељима. Током проскомидије, виђао је Анђеле Господње како узимају делове честица оних којих се сећамо и стављају их пред Христов престо као молитву. Када се услед здравствених проблема осећао слабим, молио би се пре почетка Божанске Литургије овим речима: „Господе, као човек ја нисам у стању, али Ти ми као Бог помози да одслужим литургију“. Након тога,  литургију је служио „као на крилима“.

Један од карактеристичних аспеката његовог живота био је његов однос према светитељима. Живео је са њима, разговарао са њима, видео их. Имао је упечатљиво поуздање у њих, а посебно у Светог Давида и Светог Јована Руса које је буквално сматрао својим пријатељима. „Шапнем нешто светитељу на ухо и он ми даје директну линију са Господом“. Када је био на операцији у болници у Халкиди, молио се с вером: „Свети Давиде молим те прођи кроз Прокопи и доведи Светог Јована, па дођите обојица овамо да ме бодрите током операције. Потребни су ми ваше присуство и помоћ.“ Десет минута након тога Светитељи су се појавили,а Старац чим их је угледао усправио се у кревету и рекао: „Хвала што сте примили мој захтев и дошли да ме пронађете“.

Једна од његових врлина било је доброчинство. Свакоме је помагао према потреби. Тачно је знао ко је од посетилаца био у финансијским потешкоћама па их позивао да поразговарају насамо, давао новац и молио их да никоме не говоре о томе. Није желео да његова добра дела изађу на видело.

Још један дар који је имао био је дар да по молитвама светог Давида истерује демоне. Над људима који су патили на овај начин прочитао би молитве које Црква прописује, начинио знак Крста лобањом светог Давида, и ђавоимани би се очистио.

Био је особити духовник и његовим саветима се на хиљаде људи враћало на пут Христов. Волео је своју духовну децу више него себе. Његова светост се посебно видела током исповести. Никада није никога увредио, нити се било ко због њега растужио. С правом су га називали „мили Старац Јаков“.

Страдао је од многих болести. Једна од његових изрека била је: „Луцифер је добио дозволу да мучи тело. А Бог је дао Своју сагласност да ђаво полаже право на моје тело, које сам носио седамдесет и кусур година, да се мучи из само једног разлога: да бих се смирио“. Последње кушање у вези његовог здравља било је обољење срца проистекло услед свих претходних искушења.

Увек је имао сећање на смрт и предстојећи суд. И заиста, предвидео је своју смрт. Тражио је да се позове Атонски јерођакон да га исповеди ујутру 21. новембра, последњег дана његовог живота на земљи, и да остане у манастиру до поподнева, како би га обукао. Док се исповедао, устао је и рекао: „Устани, сине.  Мајка Божија, Свети Давид, Свети Јован Рус и Свети Јаков управо су ушли у келију“.

„Зашто су дошли, старче?“

„По мене, синко“.

У том тренутку, колена су га издала, и срушио се. Као што је прорекао, отишао је „попут птичице“.  Напустио је овај свет лако, на дан Ваведења Пресвете Богородице, начинивши себи улаз у Царство Божје. Било је то у 4:17 поподне.

Након упокојења његово тело је још дуго времена било топло, а усклик који се отео са усана хиљада људи „Свет! Ти си свет“ сведочио је о осећању које је верни народ имао након упокојења старца. Сада, након своје благословене смрти, он посредује за све нас пред престалом Бога живога. На стотине верних може да посведочи о његовој помоћи.

Сва права задржана©Преводилачка радионица

Очишћење срца

20. март 2017. године

Читав живот  наш врти се око духовног закона. То је разлог зашто смо се повукли из света и одрекли породичног живота, који сам по себи није нешто грешно. Ми смо напустили све како да бисмо своју љубав према Господу изразили на јединствен начин, на тај начин што прецизно испуњавамо Његову прву заповест. Пошто нас је Господ призвао, ми смо кренули за Њим како бисмо испунили ову заповест. Повукли смо се из друштва и одрекли се да имамо своју породицу да бисмо кренули истинитим, односно несметаним путем бављења својом нутрином, те да бисмо пажњу окренули ка смислу ствари.
На овај начин, жеља нам је да успемо да однесемо победу над грехом, не само у пракси, већ и да га елиминишемо чим се појави. То не значи пуко нечињење греха у пракси, већ и негирање сваке умне повезаности са њим. На овај начин смо у могућности да достигнемо блаженство Господње: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Матеј 5,). Исус наш нам је такође рекао да „човека не прља то што улази споља у срце“. Човека прља оно што излази из дубине његовог срца „Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хула“ (Матеј 15, 19).  Све ово преплављују срце и излива се из њега, и придодаје се општераширеном злу.

Самим тим је слобода човекове личности онеоблагодаћена; некада благородна, створена „по обличју Божијем“ постала је зла и искварена. Пошто смо и ми такође део овог болесног стања, због тога смо се повукли из света. Када говоримо о „свету“ не мислимо на „људе“. „Свет“ је цео систем бившег ја, који према Павлу подразумева „страсти и жеље“. Према Еванђелисти Јовану „Свет“ је ‘пожуда тела и пожуда очију“, лудост и уопштено говорећи „таштина (празна слава).

Сада, ту смо и усредсређујемо нашу пажњу како да постигнемо чистоту срца, јер је то једини начин да видимо Бога, онолико колико је сваком човеку могуће да искуси опажање Господа. Питање очекиваног, човековог поновног рођења нема везе са преношењем човека у некакво блажено стање. Блажена стања заговарају страна учења. Након (Другог) Доласка Речи Божије, човек неће бити пребачен у некакво блажено место, нити ће се вратити у бољи живот након живота у изгнанству. Наша Црква не верује у такве ствари; то су прелестне идеје. Испражњење Речи Божије, обожење се пренело на људску природу. Стога, ако човек почне да се покорава Божијој вољи још у овом животу, он ће као личност бити пренет ради сједињења са Господом кроз Благодат. Баш као што усвојени син има сва удела у свему што његов отац поседује, његово име и личност, слично томе, иако у извесном смислу нисмо рођени од Господа, стекли смо исти статус као и природно рођено дете, јер нас је Господ усиновио.

У нашој вери то називамо Теантрописмос (Бого-човечанство). Управо је Богочовечанство довело Божије Слово на земљу. Како је Сам рекао: „Као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они буду у нама, тако да свет верује да си ме ти послао. Слава коју си ми дао, ја је дајем њима“ (Јован 17, 21-22), као и „желим да и они буду са мном где сам ја, да виде моју славу“ (Јован 17, 24) и на другом месту „ви сте пријатељи моји ако чините тако како вам заповедам. Више вас не називам слугама“ (Јован 15, 14). Када су га ученици питали како да се моле директно Оцу, Он им је рекао: „Оче наш, који си на небесима …“ (Матеј 6, 9).

Међутим, ако желимо да све ово постигнемо и уђемо у загрљај усиновљења, морамо бити пажљиви не само да избегавамо грех, већ и да грех искључимо из ума, чиме ударамо у сам корен огреховљености. Чим се наше срце очисти од дејства разноликих страсти, које улазе у састав нашег некадашњег ја, Дух Свети улази у нас и ту себи проналази станиште. Обратимо пажњу како то Исус формулише: „Ако ме неко воли, држаће моју реч, и Отац мој ће га заволети, а ми ћемо му доћи и настанићемо се у њему (Јован 14, 23).  Он каже „начинићемо себи дом“. Он не каже „ми ћемо доћи у посету“ као кад обично идемо некоме у посету, већ каже „доћићемо и настанићемо се“. Управо то је Богочовечанство.

Ослобођење од греха није тренутан, већ постепен процес, који подсећа на одрастање. Нашом упорношћу, очишћење срца се постиже полако и необјашњиво уз помоћ Благодати. Прво се чисти ум и он се просветљује, а потом препознаје суштину мисли и престаје да буде обманут. Након што почне са правилном употребом мисли и тачним придржавањем заповестима, срце се чисти. Тада Божија Благодат улази и борави трајно, а човека претвара у истинског богоносца (θεοφορος).

Богоносац је још за живота прешао из „смрти у живот“. То је светост. Никакви природни закони на таквог човека немају утицај. Он непрестано општи са Божанском Благодаћу и улази у стање које је „ван природе“, и задобија дар проницљивости или пророштва. Он се не боји ни болести ни опасности, будући да је заштићен Божијом Благодаћу, пошто је пренесен у стање усиновљења. Када дође време да напусти овај свет, он ће задобити трофеје обећане му од нашег Исуса.

Чак и у овим данима, ако само мало приљежније обратите пажњу, боље ћете приметити дејство Благодати. Наш благословени старац говорио нам је да Исус наш дели своје дарове изобилно у дане великих празника, као посебан благослов. А, постоји ли разлог зашто не бисмо били пажљивији или не бисмо постали пажљивији? То је наш циљ! Како је могуће да се не трудимо да будемо још побожнији, ревноснији и марљивији, и нелажни поштоваоци Исуса нашега ако је, како верујемо, Он тај који нас је позвао да пођемо за њим, пошто нас је предодредио и оправдао? Једино што сада преостаје јесте да нас Његова благодат узвелича у последњем часу, након што одемо са овог света.

И гле, сада смо на прагу наше „клети“ и затварамо врата ради молитве и исповедамо се и клањамо Господу нашему, с намером да своје прозбе из свег срца и душе, ума и воље и намере и дела ставимо пред лик Господа нашег, Који даде своје обећање грешницима. Дужни сте да се поклоните пред лицем Господњим у кротости, понизности и љубави. Ово је најтајанственији начин како да промените своју личност и доведете себе до духовних висина и промена: „Ово је промена деснице Господње“  (Псалам 77, 10).

Таква промена мења телесног човека, грешника, човека огрнутог у телесне хаљине, у духовно биће којега анђели окружују како би то духовно биће сагледавали. Анђели гледају на та добра, рационална бића која покушавају да превазиђу закон гравитације и узилазе ка олтару небесном где је Исус наш једном ушао у светињу, по претходно прибављеном вечном искупљењу за нас (Јеврејима 9, 12). Требало би да заборавите на све што нема везе са Небом. Јер наш дом је на Небесима. Наш Исус нас тамо очекује. И кад одем и приправим место за вас, опет ћу доћи, а примити вас к себи; да тамо где сам ја, и ви ту можете бити  (Јован 14, 3). Постоји ли човек коме се душа не цепа од ових речи, чак и да је од стене направљен? Његова необјашњива Све-Љубав није се завршила Његовим божанским испражњењем и Његовим спуштањем на земљу међу нас, примивши на себе наше немоћи и наше недостатке. Већ, иако се налази у наручју Оца Свога „свој Његовој слави“, Он нас није заборавио и обећава нам: „Нећу вас оставити сироте“ (Јн 14, 18) и „Ја сам с вама до краја века“ (Матеј 28, 20).

Отпочнимо сада сви са духовним опонашањем, и тежимо да један другог престигнемо. Овакво такмичење је за сваку похвалу. „Овакво је поколење оних који Га траже (Псалам 24, 6)“.

 

ПИТАЊЕ И ОДГОВОР

 Питање: Геронда (старче) треба ли да се молимо за свакога ко тражи или за чланове нашег братства који су напољу, у свету?

 Одговор: Ми имамо обавезу да се молимо за чланове нашег братства јер смо сви једно тело. Када је човек ван свог уобичајеног окружења он нема исту перцепцију Благодати, нити стражи на исти начин као када је овде. У таквим околностима, када је овца ван тора, ми не знамо шта ће ђаво да смисли против њега; људи смо. Ко је сигуран да се може ослонити на сопствене снаге? Стога, морамо своје мисли окренути ка нашем Исусу и призвати Божију благодат да том брату помогне у остваривању његове спољашње мисије; једна кратка молитва треба да заштити онога ко се нађе ван братства, будући да је отворен за нападе, а ми не знамо одакле ће ти напади отпочети.

С друге стране, наши свети оци кажу да почетници и млади монаси немају никакву корист од молитава за оне који живе у свету, јер је то изговор који се појављује са десне стране и има за циљ да изазове расејавање ума. Наравно, као што сам већ објаснио, наш циљ није да се молимо за свакога, не зато што их мрзимо – Боже сачувај – већ зато што смо сви помало посрамљени, познајући своју слабост и знајући да нисмо пронашли милост пред лицем Господњим, а Господ видевши наше смирење, по Својој Милости надопуњује нашу добру намеру и љубав коју осећамо у нашим срцима према свакоме.

Крај 3. Поглавља: Очишћење Срца

Извор: Превела     Олга   Конари   Кокину   са     грчког   издања: Γεροντος   ΙωσηφΒατοπαιδινου, Διδαχες   απο   τον   Αθωνα, верзија ‘Το   Αγιον   Ορος ‘Θεσσαλονικη, 1989.

Извор: http://pemptousia.com/2017/03/the-purification-of-the-heart/

Сва права задржана ©Преводилачка радионица

Crime without Punishment or On the Suffering of Serbs in the Central Podrinje Region

Pending the ruling of the court in the case against Naser Oric, Radio Television of Serbia (RTS)  is broadcasting its first documentary film about crimes committed against the Serbian population in central Podrinje. The film „Crime without Punishment“ was produced by RTS Information Program.

This documentary-feature film „Crime without Punishment“ – the Suffering of Serbs in Central Podrinje“ through eyewitnesses tells of the suffering and killing of soldiers and civilians – children, women and the elderly during the war in Bosnia and Herzegovina in 1993. Naser Oric, the commander of 28th Division of the Bosnian Army, is charged for some of these crimes with the relevant court of Bosnia and Herzegovina. The pronouncement of the verdict is scheduled for 9 October this year.

Bratunac in 1993Bratunac in 1993

No one has responded yet to the killings of Serbs in this region. Some of the court proceedings are still ongoing, while some have been dismissed with verdicts of acquittal on grounds of lack of evidence. Not one prison sentence was pronounced. On the other hand, there are only sentences for killings and crimes committed against Bosniaks during 1992 and 1993 both in local courts and in the Hague Tribunal.

„Crime without Punishment“ is the first documentary filmed in Serbia about the suffering of Serbs in the Central Podrinje region during the former war in BiH.

Dobrina Prodanović weeping over her son, Fakovići 1993Dobrina Prodanović weeping over her son, Fakovići 1993.

The film deals with individual stories and war crimes, but at the same time is a record of tragedies of all people of this region. The RTS team visited Serbian villages in the municipalities of Bratunac, Skelani, Milici, Kalesija and Zvornik. Many of them are now demolished and abandoned. Nothing is known of the tragic fate of some of the locals, even after a quarter of a century. Their remains have never been found.

Dramatizations was based on the witness testimoniesDramatizations were based on the testimonies of witnesses

The interlocutors were the eyewitnesses of the events and family members of the victims. The dramatization was based on witness statements and testimonies given in the proceedings before the courts of Bosnia and Herzegovina.

Reconstruction of the attack on the Serbian village.jpgReconstruction of the attack on the Serbian village

The documentary „Crime without Punishment – the Suffering of Serbs in the Central Podrinje“ was produced by RTS Information Program and it is an attempt to commemorate the tragic stories of the sufferings of Serbs during the wars in the former Yugoslavia territory. A documentary is a kind of a cry for justice.

Scenes made on the Drina River.jpg Filming site on the Drina River where some of the scenes were made

Director: Slađana Zarić

Journalist: Vesna Ilic

Editor: Marija Bogicevic

Music: Vladimir Tosic

Director of Photography: Petar Vujanic

Consultant: PhD Zoran Stankovic, pathologist

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/rts-1/2878245/zlocin-bez-kazne—stradanje-srba-u-srednjem-podrinju.html

Сва права задржана©Преводилачка радионица

All rights reserved ©Преводилачка радионица

Шта се дешава када православни верници бркају трезвоумље Православне цркве и психологију

Архимандрит Софроније

Архимандрит Софроније Сахаров – изреке о психологији

Појачана љубав према психологији код људи страшна је ствар. Психологија помаже онима који живе на западу, али је страшно када православни изучавају психологију и потом је бркају са трезвоумљем које нам даје Црква. Морамо подривати љубав православних хришћана према психологији, јер је психолошка методологија изван православног предања и она истовремено одражава менталитет западног човека.

Читав Запад је био под утицајем светог Августина. Августинова теорија је у одређеној мери психолошка – бави се Богом на психолошки начин. Данас у Грчкој постоји све приметније и веће посезање за психологијом, због чега се Августин у толикој мери изучава. Августин је светац, али се многа његова дела све више користе у себичне сврхе.

Постоји велика разлика између православног и западног предања.

Психологија је прилагођена западном предању тако да се умногоме разликује од православља.

Жао ми је оних духовника који тврде да духовни живот није довољан, и да је психологија такође неопходна.

Психологија користи другачију антропологију. Она је у мањој или већој мери јеретичка. Опасна је. Лоше је што је духовници употребљавају. У одређеној мери она помаже онима који немају искуства у разумевању других људи, али она уистину наноси штету. Духовни живот има психолошке последице, као што се може видети код православних и Латина. Међутим, психолошке појединости нису обавезно и духовне.

Психологија и духовни живот имају различите полазне основе, њихова антропологија је другачија. Међутим, ми не можемо да не поменемо психологију, који углавном помаже људима који су атеисти и не желе да се користе исихастичким предањем Цркве. Она је лек за људе који су далеко од Бога живога, а који преживљавају велику агонију. Психологију је потребно употребљавати мудро и разборито. Лекови могу бити од помоћи телу које је претрпело тешку трауму услед различитих проблема, али лек долази обновљењем човека по милости Божијој. Душевне ране лече се молитвом.

Став да је све психолошко и духовно,и све духовно и психолошко јесте једна смртоносна замка. Веома је опасно да психолошке проблеме људи посматрамо као духовна стања. Такав став је хула на Бога. Управо је потребно да чинимо супротно од тога, то јест, морамо направити разлику између духовног  и психичког живота.

10

Свих ових година које смо провели у манастиру овде у Енглеској, никада нисам срео никога ко је било кога излечио психоанализом, иако је она веома развијена у западном друштву. Међутим, да будемо поштени, неуролози и лекари који дају лекове пацијентима далеко су скромнији од психоаналитичара, и помажу људима да постигну уравнотежен живот у друштву. Они помажу и онима у Цркви, када имају проблеме неуролошке природе из различитих разлога.

Запажања психологије у погледу људских бића значајне су зато што нам објашњавају да иза способности рационалног мишљења стоји нешто још дубље. Психолошка анализа је, међутим, инфантилна у поређењу са учењем Отаца Цркве. Иако су запажања психологије значајна, терапијски метод који она нуди је грозан. Психоанализа не лечи човека, већ га још више збуњује.

Човек не би требало да себе „шпијунира“, већ да има дубоко покајање.

Постоји разлика између психологије и живота у Христу. Психологија покушава да избави човека од комплекса кривице, док кроз живот у Христу ми доживљавамо тугу, бол због тога што смо далеко од Бога, и не престајемо са покајањем све док се ова туга се преобрази.

Закључак:
Свештеник који је студирао психологију 1980-их година прошлог века прочитао је претходну објаву и заједнички смо одабрали горе наведене .Док смо разговарали на ову тему изнео је неколико интересантних запажања: „Психологија данас, више нема звезду водиљу, нема ништа изван себе у шта ће се угледати као на модел. Она је заљубљена у себе. Шта год човека задовољава, дозвољено му је да то и уради. Она је стекла етику културе у којој постоји. „

Отац Григорије, Грчка Архиепископија митрополије Денверске, Скит Св. Арсенија, „Архимандрит Отац Софроније о психологији“

Преузето из књиге „Познајем једнога човека у Христу“, од аутора Митрополита Нафпактоског Јеротeја, у издању, манастира Рођења Пресвете Богородице, из 2015.

Сва права задржана ©Преводилачка радионица

МОЛИТВА ДАРУЈЕ МИР

HWjP81Молитва дарује мир

Архимандрит Андреј (Конанос)

Како је тешко да се концентрисати се и помолити се Богу! Лакше је причати, лакше је осудити, са лакоћом разговарамо, пријатно нам је када причамо о нечему добром, али је веома тешко савладати ум и душу, и ући дубоко у себе, зауставити разговоре – и осетити Бога и његов додир са душом. То и јесте молитвa – додирути Бога, побећи од својих мисли, и заронити дубље – како стоји написано на неким таблама за ресторане – позади имамо врт.

Унутар нас постоји врт, молитвено пространство, место где престајеш да мислиш како си висок, згодан, јеси ли у браку, да ли имаш новца – улазиш унутар тог места у коме не постоје мисли и где не дејствује ум, већ душа, то јест, улазиш дубоко у себе. Ако уђемо у то место, тада за нас више неће бити никаквих проблема. Па чак да се тешко разболимо од рака, ако се помолимо и уђему у свој врт, схватићемо: „Немам рак. Рак се налази у нечем другом: у мом телу, рукама, ногама, јетри, али ја се као душа у часу молитве повлачим, одлазим негде другде. И мене више не занима ни рак ни болест, ни смрти, и ја осећам Божије присуство – присуство Бога Који је живот, светлост, здравље, љубав. “

– Молитва – она није фантазија, већ контакт са Богом, који у нашем срцу живи.

Свети људи то јако осећају. На пример, када се свети Нектарије Егински молио, пошто је био гладан, и није имао шта да поједе, када су покуцали на врата његова да му донесу храну јер већ три дана није ништа окусио, он куцање није чуо. А зашто? Зато што се налазио у врту своје душе.

Он је био у врту и ништа није осећао, али ми нисмо као он. Ми се молимо и онда идемо свештенику и кажемо му:

– Јао, моје дете! Шта ће бити са њим, хоће ли се икада оженити? Још се није оженио! Мој син нема посла! Муж ми је болестан!

Тако рећи ми смо прошли кроз молитву, али наша брига је и даље са нама. Молимо се, али највећим делом и даље смо фрустрирани, нервозни, тупи, изнервирани, хистерични, псујемо и свађамо се, и то након молитве. Како се то објашњава? То је веома чудно – одлазимо у храм на молитву – и уместо да се умиримо, остаје напетост.

Питање јесмо ли се заиста молили Можда се ми у ствари не молимо? Можда смо само изговарали неккаве речи без разумевања, као папагаји?

А онда неко узвикне: „Оче наш, Који си на небесима! Да се свети име Твоје … „- и убрзо ти каже:

– Осећам се тако усамљеним!

А само што је изговорио, „Оче наш“, то јест, „Оче мој, Боже мој.“ Међутим, нас се то уопште не дотиче, као кад пада киша ми држимо кишобран, а киша се куда било слива са њега. Не можеш говорити: „Оче наш“ – и одмах након тога да кажеш: „Осећам се усамљеним, бескорисним, нико ме не воли!“ Дакле, твоја душа није дотакла Бога, још ниси крочио у врт, и даље стојиш напољу, плуташ по површини, у мислима, у помислима су, у безумљу.

Ми нисмо наше мисли. Можемо полудети од сопствених мисли, значи неки од вас легну у 12, одгледавши све филмове и ТВ серије, турске и грчке – и тек на крају се умориш и кажеш „Идем у кревет “ , А з ашто се ви смејете? Можда ви не гледате такве ствар ина ТВ? Истина је, неки људи превише гледају телевизију. И онда одеш у кревет у 12 часова, а заспиш у 1:30.

– А зашто никако не можеш да заспиш?

Рекла ми је:

– Не могу, размишљам.

– О чему размишљаш?

– О тме шта ћу да урадим, о будућности деце, о послу, здрављу, о томе шта ће сутра са нама бити!

– Чему све то? -питао сам је.

– То су све мисли, помисли.

– И покажи ми, где су те мисли? Можда су овде или тамо? Не, не постоје нигде. Оне су у вашем уму, односно, то су ваше фантазије.

Молитва жели да стави тачку на мисли. А маштање нас тера да патимо.

Молитва – она није фантазија, већ контакт са Богом, који живи у нашем срцу. Свето Писмо каже: у Њему живимо и у Њему се крећемо и бивствујемо (Дела апостолска. 17, 28). Крећемо, живимо и дишемо у Богу. Бог је овде. На који начин је Он овде – то не знам, али Он је ту, а ми смо у Њему и Он у нама – Његова љубав, топлина, благослов, милост.Он је свуда: у твојој соби, спаваћој, у кухињи, у дворишту, на улици, метроу – где год да одеш, свуда осећаш да је Бог са тобом.

Да ли понекад погледаш у огледало да видиш шта оно показује? А славиш ли Бога за то што видиш у огледалу?

Неко ми је рекао:

– А шта видим у огледалу?

– Видећеш себе. Стога, када погледаш себе, помоли се, и реци: „Боже мој хвала ти за то што видим! Ти си ме створио, Ти си ми живот дао! “

Где си био пре неколико година, а где ћеш бити кроз неколико година? И за сваку своју бору коју видиш, кажи Богу: „Хвала! Зато све што сам у животу прошао и на тај начин сазрео. “ Боре су добре, јер оне крију велику причу, велики бол, велику борбу.

Молитву, каже преподобни Никодим Светогорац, можеш изговарати у току дана из било ког разлога   [1].И знате ли како он назива овакву молитву? Стрелним молитвама, тј. молитвама које су попут стреле – шаљеш стрелу Богу, говориш му малу молитву- један минут ујутро, један минут код шпорета уз који стојиш, један минут док чекаш аутобус – где год да си, свуда можеш да се молиш.

Једна госпођа је чистила пасуљ и уз свако зрно пасуља он је изговарала молитву – за своју децу, рођаке, наводила је њихова имена:

– Господе Исусе Христе, помилуј слушкињу своју ту и ту – и на памет су јој падала разна имена.

Убрзо, њена душа се загрејала молитвом. Међутим, после тога се сетила свекрве, а њена се молитва намах прекинула, ум се поново укључио. Ум – то је површина, а дубоко у врту – ту је молитва, а знате ли шта је тој госпођи њен ум казао?

– Свекрва ти је загорчала живот! Зар ћеш за њу да се молиш?!

Пошто се њена душа одушевила и остала „у врту“, она није упала у мржњу, ни непријатељство, ни у љутњи, и шта је рекла?

– Господе Исусе Христе, помилуј је! Помози јој! Јер сада осећам јединство са њом.

Заиста, молити се значи осећати јединство са свима: мужем, женом, децом, комшијама, ближњима који те муче цео живот. Јединство.

– У дубини душе ми волимо један другог, али у свом уму не можемо један другог да поднесемо

Када се муж врати с посла, а ти не можеш ни једну лепу реч да му кажеш, то значи да те молитва, коју си изговарала, није променила, нити те је дотакла. Када те Божија молитва дотакне и промени те, дужна си да према сваком имаш љубави. Не на силу, већ да љубав уђе у тебе, тако да осетиш да „смо мој муж и ја једно. Захваљујући том човеку, постала сам супруга, изродила децу, засновала породицу, кућу и у стању сам да волим. “

Знајте, да у дубини наше душе ми волимо једни друге, али у своме уму ми не можемо да поднесемо једни друге. Дакле, када се заврши литургија, кога год да видиш, ти га волиш. Али након 15 минута, поново се присећаш шта ти је урадио и какав је. Ко наново почиње да израња на површину? – Ум, мисли, чему нас је научило друштво:

– С њим не говори! Држи се даље од њега! Освети му се! Казни га!

Док наша душа воли све људе. Због тога, мала деца воле све, и за њих нема „ми“ и „они“. Ако детету кажеш: „Немој рећи баки да смо ставили новац у ормар!“ – он ће обавезно да оде и каже: „Бако, мама је овде ставила новац! Рекла ми је да ти не кажем! “ Да, зато што дете није мотивисано умом већ душом, а душа не зна за границе, „Гле, ово је добро, он је пријатељ, а овај је лош, непријатељ!“ Дете воли све.

Значи, дубоко у души ти никога не мрзиш. Споља мрзимо, осећамо аверзију. Зато, кажем да ако се научимо молитви, заволећемо и тешке људе, и они ће бити добри према нама, и моћићемо да схватимо зашто раде то што раде.

Једна је госпођа рекла следеће свом духовнику:

– Оче, ја не могу да заволим Бога, зато што Га не видим! Где могу да доживим Бога у својој молитви? Чак и када се причешћујем, ја Њега не осећам. Не разумем шта је то Бог. Где да Га осетим?

И он јој је дао добар одговор:

– У праву си. Није лако волети Бога, јер Он је невидљив. Али ти онда заволи све што видиш, започни са нечим опипљивим. Да ли си икада нешто волела у свом животу?

– Живим сама.

– Шта волиш? Имаш ли било шта?

– Рећи ћу вам, али то није баш духовно, да ми не замерите. Да, има нешто што стварно волим.

– Шта?

– Имам пса, оче. Волим њу.

– Ништа страшно, слушај. Отпочни са том малом љубављу. Ти је волиш, храниш је, купаш, четкаш јој длаку, изводиш напоље, бринеш се о њој, то јест, излазиш из свога „ја“, размишљаш о другом створењу и волиш га. Тако се учиш да волиш Бога.

То јест, учиш се да се о некоме бринеш. Човек који је само усмерен на сопствено „ја“, на своје проблеме, не може да воли, не може да се приближи Богу. Стога, многе жене се и моле за своју децу, а многа деца иду у цркву због своје баке.

– Доказ да нас је молитва дотакла је мир

У школи у којој предајем, један дечак ми је рекао:

– Оче, ја идем у цркву, јер је моја бака лоша са здрављем, и то чиним за њено добро, да је Бог исцели.

Ово је један од начина да се приступи молитви – ради неког другог. Помоли се за неког другог, ако не можеш за себе: за своје дете, супруга, кад видиш неку вест на телевизији да су неког опљачкали и убили. Ово је одлично – да се молимо за неког другог, да га унесемо у своју љубав, у љубав Божију, и после тога смо мирни, спавамо ноћу.

И ако ти се дете не враћа кући, ти се помоли и предај га Богу. Препусти га Богу. А ми не препуштамо дете Богу, молимо се, а срце хоће да искочи из груди од узбуђења, док реална молитва значи „поставио сам своје дете пред Голготу, видео Христа како га прихвата, обавија у своју свету светлост Васкрсења. Предао сам своје дете Пресветој Дјеви Марији и отишао да спавам. Ништа нећу урадити, ако останем будан, ако га стално зивкам на телефон, и нећу се смирити, ако га у стопу пратим. “

Доказ да нас је молитва дотакла, је мир. Да ли си спокојан након молитве? Онда си на правом путу. Збуњен си? Загледај се у себе. Тако бива са нама: уместо да се смиримо, почињемо да збуњујемо Бога. Сећате се када је брод са апостолима почео да тоне и Господ је био са њима?Шта је Христос учинио док је брод био у опасности? Спавао. То јест, био је спокојан. А зашто? Зато што је у потпуности предао Себе љубави Очевој.

Ученици су то видели, да је заспао, и уместо да и они учине исто, да се и сами смире, они су учинили оно што сви ми радимо – пробудили су Га рекавши:

– Извини, молим те! Тебе не занима што ми тонемо и што смо престрашени? Пробуди се да узмеш мало од нашег стреса и панике!

И уместо да узму мир Христов, они су желели да Му пренесу своју муку. Господ је устао и рекао:

– Зашто сте страшљиви, маловерни? (Мат. 8, 26)

Он испружи руку, и море постаде мирно, и ваздух и таласи.

То је тајна – поверити себе у молитви Богу у свим својим проблема и умирити се. Смири се. У противном, прерано ћемо остарити, разболети се, мучићемо се, а то ће имати утицаја на наш организам: почеће главобоље, бол у стомаку, неке мање познате болести, скаче притисак, шећер – настају здравствени проблеми због превеликих брига. Али шта је то брига? То значи да се ми не уздамо у Бога.

Неко ми је рекао:

– Бог је добар, али шта ако ја не чиним ништа?

Рекао сам му:

– Чини! Ево шта ћеш да радиш – имај поверења у Бога! Предај проблем Богу! Шта ћеш више?

Једна жена је учининила тако за свог сина, а он ми је рекао:

– Оче, желим да нађем девојку, али не могу!

– А зашто?

– Чим се упознам са неком, кроз недељу дана или две све се поквари.

– Хоћеш ли да се ожениш?

– Нећу. Али желим да се забављам, још сам млад. Можеш ли ми помоћи?

– Шта треба да радим? Није ми јасно.

– Објасните ми зашто ми се све изјалови!

Његова мајка је стајала испред, после ми је кришом испричала о томе:

– Казаћу ти, Оче, о чему се ради. Ја стојим иза целе те приче. Дакле, о чему се ради. У почетку сам лудела. Стално сам га пратила: куда иде, са ким је, кришом му узимала телефон да бих читала његове СМС-ове, претурала по стварима и на крају сам се уморила. Један дан у молитви светом Харалампију заветовала сам се и рекла: „Свети Харалампије, уморила сам се. Од сада, молим те, када мој син ради лоше ствари, ти му све поквари! Али када буде жело да се ожени, да се уозбиљи, када пожели да направи праву породицу, ово те молим: Отвори му сва врата“.

Она је добила унутрашње уверење:

– Од тог тренутка сам се смирила, а сада пуштам нека ради шта хоће! – рекла је.

А тако је и било, док није куцнуо час када јој је син рекао:

– Уморан сам од лутања и окушавања среће тамо, амо!

А онда се све уприличило на благословен и диван начин.

Доказ живе молитве је мир у души. При свему томе ова жена није много спавала, јер једног дана њен муж ми је рекао:

– Оче, реци јој да легне у кревет, ја се пробудим у 4 часа и видим да је заспала на поду. Милила се и од премора сан је савладао, и тако спава на поду.

То су чуда молитве. Ако желиш да видиш чудо, мораш се посветити молитви, да нађеш време, предаш срце, мир, да се молиш на бројанице. За све то немамо времена, јер се по цели дан бавимо чиме хоћемо, само не молитвом: бавимо се куповином, послом, кувањем, стресом, ТВ-ом, филмовима, ТВ-серијама. А молитва? Ништа не постижемо, већ зевамо. Полазимо на починак, прекрстимо се и:

– Сад, лаку ноћ!

И онда се питамо: „Зашто Бог не учини чудо?“ А како да га учини? Јер да би учинио чудо, морамо да Му се предамо.

Ако имате мало времена за молитву, преточите у молитву све што радите. Молите се за време рада, у путу, где год да сте. Пре одласка на спавање, помолите се умном молитвом и реците: „Христе мој, благослови ме, опрости ми, помози мојој деци.Хвала Ти на свему! “

Свети су говорили да се молиш и дишеш, уз помоћ свога дисања. Међутим, ово је прилично висок ниво – тако чините 5 минута, не више. То јест, када удахнеш кажи: „Господе Исусе Христе“ – и док издишеш, „помилуј ме“ – нормално диши и не размишљај о другом. Овде је неопходна концентрација. Ако се не усредсредиш, нећеш видети чудо, нећеш осетити врт, који кријеш дубоко у себи.

Овде је потребна још и вера. На пример, нека девојка има неки проблем, и жели да оздрави. Иде код лекара, она се моли, али на пут до њега говори у себи: „Тешка је то ствар! Не верујем да ћу оздравити! “ И ништа не помаже, јер нема вере. Веровати – значи видети здравље, које ти Бог, колико одмах, шаље; веровати током молитве значи видети како се приближава твој будући зет, кога очекујеш за своју ћерку, а не да говориш: „Јој, кроз шта смо све прошли! Нема шансе да се она уда“- и да се у међувремену молиш било каквом молитвом. Шта је смисао свега овога? Погрешно је молити се и веровати у неуспех.

Веома је важно да верујемо у чуда. Шта, још увек немаш бебу? Веруј да ће се дете родити, тако се и моли.

Одрасли смо, не ослањај се на свој ум:

– Нећеш успети! Погрешићеш! Нема шансе, да то успе. Спреми се, он већ одлази!

Довели су нас до тога да мислимо о себи да смо безвредни, неспособни, да ће нам све у животу ићи наопако. А неки су чак и овако клели своју децу:

– Дабогда никада не имао среће у животу!

И на крају крајева деца поверују у то. У шта?

– Да никада нећу бити срећни. Не могу, нећу успети, сам сам, немам снаге!

Поверовао си у то толико чврсто да сада, када се молиш, у теби нема никакве наде. Али, то је тужна чињеница. И то је разлог што данас чуда не просиходе од наших молитви. Немамо живу наду у то за шта се молимо. То се може видети код девојака које желе да се удају. Неке од њих живе у ишчекивању, а друге обухвата тама:

– Оче, уморна сам. Не иде ми од руке, не могу да се удам!

Зашто токо говориш? Где ти је вера?

– Покушала сам неколико пута, али ништа се не дешава.

Не говори: „Немогуће је“ – јер ако ти тако кажеш, онда ти Бог одговара: „Нека ти буде по вери твојој дете моје.“

Реци ми, у шта ти верујеш? У неуспех? Онда нећеш никада ништа успети. Дете ти има испит? Веруј да ће проћи, надај се, види то, додирни ту веру. То је велика ствар!

Мени се изузетно допада чудо које је Господ учинио над десет губаваца којима је рекао следеће, пре него што ће их исцелити:

– Идите, покажите се свештеницима (Лк. 17, 14).

Они су били губави. И Господ рече:

– Хоћете да вас исцелим?

– Да, Господе!

– Онда идите свештеницима, и покажите им да сте исцељени.

Зар не видимо овде нешто апсурдно? Они још нису били исцељени. Били су губави, а он им је рекао: „Идите!“ Ја бих Христу рекао:

– Да одем и покажем шта? Али губав сам! Ти мене прво исцели, па ћу онда да одем и да им покажем да сам излечен.

Господ је, међутим, рекао:

– Не! Идите ви пре него што вас излечим!

То значи шта? Поверујте у то! Осетите то! И они су поверовали и рекли:

– Идемо!

А у Светом писму пише: А кад су пошли, очистили су се (Лк. 17, 14). Тек када су кренули, онда су се очистили. Њихова вера им успут није у њиховој души говорила: „Нисмо оздравили! Шта сада да радимо? То је апсурдно? “ Не! Верујем, и моја вера ме напаја. Моје срце се расцветава, а ја желим здравље. То је велика ствар.

Због тога, сви лекари кажу да човек који верује у Бога и има такву молитву – одлази лекарима, ако дие на операцију, ако узима лекове – тај човек се опоравља много брже од других, јер његова душа напредује кроз веру, он се нада, оставља тугу, депресију, разочараност, а ти себи говориш: „Нећу постићи ништа, мој живот је непрестана тама.“

– Почни од захвалности, успротиви се искушењу које те тера да ропћеш

Ако будеш себи говорио да је твој живот грозан, и поверујеш да је све мрачно, онда ће тако и бити. Дакле, када се пробудите ујутру, а комшије вас питају шта има ново, ви им не говорите: „Ма шта има ново? Ништа, све је то исто. Шта да се ради? Све ти је то иста ноћна мора.“ Не говори тако. А знаш ли зашто? Зато што, то што говориш чује сво твоје тело. Свака твоја ћелија чује шта говориш, а ако тако говориш сваки дан 365 дана у години, да си јадан, да ти је живот тежак, да не можеш ништа, на крају, то уђе у тебе и прожима те. Због тога, кажи: „Хвала Богу! Све ће бити у реду! Бог ми стално шаље дарове! “

Стога, ти црква ти: Да ли се молиш? Почни са славословијем и супротстави се искушењу које жели да те натера да заропћеш. То јест без кукања, са захвалношћу!

– Али – људи кажу – немамо због чега да будемо захвални!

Не, а ти му реци: „Слава Богу! И те како имаш за шта да захвалиш Богу! Реци: „Хвала Богу“ – и Oн ће ти послати остало.

a5gai9

Славословија, захвалност, мољења. Прво ти прослави Бога, захваљуј Му за оно што ти је дао, – ми, у ствари, имамо толико много дарова од Бога, много: дишемо, видимо, ходамо, стојимо на ногама, мислимо, немамо Алцхајмерову болест, јер иначе бисмо се негде успут изгубили. А ако сте у соби, а нисте кренули никуда на друго место, то значи да знате где сте, а то значи: „Добро сам хвала Богу“

Узимаш таблете за притисак – то није ништа, кажи: „Хвала Богу што у наше време постоје пилуле!“ Јер у прошлости, људи их нису имали, и мучили су се. За све говори: Хвала Богу! Зашто? Јер ако не будете тако говорили, молитва неће допрети до Бога, и остаћете само ви и ваше роптање.

За мене је најлепши дар кад наиђем на човека који не кука, не ропће, не изражава своје незадовољство и не гунђа већ каже: „Све је добро!“ У супротном, спрема се снег? „Какав смор! Како ћемо сад тамо? “ Ако је вруће? „Човече, не може да се дише, гушим се!“ Спрема се киша? „Јој, ускоро ћемо иструнути од влаге, уплеснивићемо се!“ И питаш тог човека а шта ти хоћеш? Шта? И шта тражиш?

Знате ли зашто овако чинимо? Зато што још увек нисмо ушли у врт, који је у нама. Ако дубоко уђеш у своју душу и пронађеш бисер, који је Божија благодат, онда нећеш више кукати, и ништа ти неће сметати. Све је добро! Нећеш криви никога, ни мужа (ни супругу), ни дете, нити своје родитеље. Проблем је у нама. Ако нађемо мир у себи, онда нам сви људи око нас постају добри. И нико нам не смета. Одагнајте од себе свако незадовољство, и тада ћете се правилно молити.

Мислим да су мужеви склони да укоравају, али сложићете се да то неке жене чин још и више. Не треба другог прекоревати и кукати на њега. О овој теми ме је питао један ожењени човек:

– Моја жена иде у цркву, али она има једну ману. Ако можете, реците јој да престане.

Питао сам га:

– Какву ману? Шта да јој кажем?

– Да, само једно, оче, само једно, и наш дом би у тишини и молитви постао рај!

– Реци ми о чему говориш.

– Да, јој кажете да не ропће, да не кука око тога што је иритира у сваком тренутку и да престане да тражи кривца.

Рекао сам му:

– Можеш ли ми навести један пример? Само један?

– Навешћу један, али их је много више. На пример, враћам се с посла, а пошто радим физички посао, онда не могу строго да постим. Ако не поједем комад меса, не могу на ногама да стојим, могу да паднем! Али истини за вољу она ми је спремила у један петак котлет, и испоставило се да ми је изашло на нос. Ја једем а она хода око стола и не престаје да прича – кука, негодује, а све у стилу: „Види како једеш! Не мрви! У колико сати си дошао кући? “ Не зауставља се. Рекао сам јој: „У реду, драга, дај да једем на миру!“ Али не! Она не престаје.

– Ако си пронашао Бога, доказ за то је твоја срећа

Окренуо се и рекао ми:

– Оче, ако се узме у обзир све ово, то месо ми није баш било мрсно већ посно! Сигуран сам да je Бог ту храну урачунао као посну, јер је нисам јео с миром, већ уз грдњу и гунђање.Како онда она може уопште да се моли? – рекао ми је. – Шта она говори Богу, хтео бих да знам? Шта она говори Богу када су сви око ње криви за нешто?

Онај ко се моли Богу, тај је задовољан са свим и са сваким. И нико нам не смета. Ако си пронашао Бога, доказ за то је твоја срећа. Да ли си задовољан? У извесној мери? Ако си срећан, то значи да си пронашли радост која је већа од било које друге радости, а то је контакт са Богом. А ако ниси пронашао ову радост, ти с правом ропћеш, раздражљив си, плачеш итд.

Наставиће се

Доказ да имамо унутрашњи мир, долази преко наших ближњих .Овде, у сали, сви смо као у излогу, одевени као за представу. Али, када неко и само мало чачне у место које је теби болно, тада ћеш видети да ли је молитва променила твој живот.

Ово је најтеже. Неки од нас од 45-50-70 година, у цркву иду од детињства а неко не, запитамо се: „Добро, али када ће се догодити чудо моје промене? После смрти? “

Једном ми је једна бака рекла:

– Идем у цркву, али ништа се не мења: како сам ушла таква сам иста и остала. Све време се нервирам.

Питао сам је:

– А због чега? Да ли се причешћујеш?

– Причешћујем се.

– Молиш ли се?

– Да.

– Па шта је онда? Када ћеш се изменити? Нешто ту није у реду.

Успешна молитва значи да видиш промену у свом понашању и свом карактеру

Зато, плодна молитва је када видиш чудо у свом срцу и промену у свом понашању и карактеру.

У кући у којој живим, уселио се у суседни стан неки тип и претворио га у музички студио са звучницима величине фрижидера, које је гасио на три часа дневно.Сто скоро да је поскакивао. И мене је ухватио такав бес и срџба, али рекао сам себи: „Не брини, ти си Хришћанин, моли се!“ Али нисам успео! Говорио сам себи: „Увече ћеш људима држати предавање о молитви, зато се смири!“ Узалуд! Нисам могао да се смирим! А онда сам се сетио мајке једног старог пријатеља, питао сам је зашто се она не моли у таквим приликама. А она ми је рекла:

– Није у томе ствар, једноставно када су ти нерви напети, не можеш да се молиш.

У чему је онда тајна? Тајна је да се молимо онда када ти је све потаман, зато што када те нешто изнервира нећеш моћи да се молиш. У том тренутку ћеш бити наоружан тиме што ти се до тога тренутка накупило.

У часу искушења, односно када свађа почне, веома је тешко не улетети у свађу. Стога, молите се у тим тренуцима када можете, и реците Богу: „Господе, сад када ми је добро, молим Те да ме благословиш! Када дође искушење, помози ми да одржим такво стање да се моје понашање не би много изменило у том тешком часу када је не будем у стању да контролишем живце, гнев, смућење, неверицу, сумњу. “

Старац Порфирије Кавсокаливит

Сећам се нечег лепог у вези старца Порфирија .Једна девојка је видела младића под прозором просторије у којој је старац исповедао, и рекла му:

– Оче, знате ли овог типа што стоји на улици?

– Да, он се исповеда код мене.

– Хоћу да разговарам с њим – Желим да се упознам са њим и удам се за њега! Много ми се свидео. Он је тако добар!

Он јој је рекао:

– Он јесте изузетан момак, али нећу му рећи о томе. А ни ти. Него ћемо се молити заједно у току седмице свако вече од 10 до 10:10. А онда ће он доћи, па ћемо видети.

– А шта да ми кажеш, оче?

– Сада ћу се помолити за тебе, за мене, за тог младића, а онда ћеш изговарати и ти.

– Добро.

А он је у својој молитви овако рекао:

– Господе Исусе Христе, помилуј ме!

Она је рекла у себи: „Значи он ће се сада помолити за мене.“ Он је поново рекао:

– Господе Исусе Христе, помилуј ме!

Девојка је рекла:

– Оче, зовем се Марија! – да би је он споменуо у молитви.

А он је рекао:

– Тише! Господе Исусе Христе, помилуј ме!

Коначно, девојка му је рекла:

– Оче, али нисте се помолили за све нас!

– Дете моје, молио сам се за све нас, јер у том часу знаш шта сам урадио? Осетио сам снажно осећање према вама у себи – и теби, и том младићу- у Богу. А када сам говорио, помилуј ме, ту си била и ти, јер си ти једно са мном, ти си у мом срцу, у мени, као што је овај момак.И ти ћеш се овако молити сваке вечери по 10 минута.

Она је тако урадила, молила се Богу, и недељу дана касније младић је дошао и рекао старцу Порфирију:

– Оче, морам нешто да ти кажем. Последњи пут када сам дошао, видео сам једну девојку. Оставила је снажан утисак на мене, а најневероватнија ствар је да сам читаве седмице у вечерњим часовима између 10-10.15 осећао трепет у срцу и размишљао о тој исповести када је та девојка стајала на улици и чекала.

Старац Порфирије је рекао:

– Како ти се допада та девојка? Свиђа ти се? Шта мислиш, да ли је добра?

– Да, оче. Желим да је упознам!

– Она ће доћи ускоро, разговарај са њом!

Плодном молитвом може да се подстакне снага у души, да добије наду, тежњу, силну жељу и јаку привлачност. Тако настаје чудо. То што сте желели у свом животу, то сте и добили, тј оно што сте дубоко у души пожелели. Због тога, жене које имају тешке мужеве, на неки начин су таквог и хтеле. Хтели су нешто теже, јер да оне нису то тражиле, од самог почетка би увиделе какав је он и раскрстили би са њим. Али нису. Зашто? Управо због тога.

Језик каже једно, а душа осећа другачије. На крају, душа добија то што тражи

И пусти све што говориш: јер језик говори једно, а душа осећа другачије. на крају душа добија то што тражи. То је закон. На језику стоји „Он ми се не свиђа.“ Али да се он теби није допао, ти би већ нешто урадила за толико година. Ти би га променила. Али пошто седиш тако, нешто у теби тражи баш то, а то и добијеш. Бог ти не би дао то, а ово је твоја лекција. Ти си то хтела.

Стога, тражите срцем, видите шта волите а шта не волите у свом животу и то мењајте. Не људе, и остало, то јест средину, кућу, посао – уради нешто са својим животом.

Питам човека:

– Како си?

– Не волим свој живот!

– Шта ти се не свиђа? На пример, изглед или све? Промени то.

– Моје лице.

– Промени то. Шта желиш? Да поправиш свој изглед, себе, душевност, дух? Промени их.

Све може да се промени. Једноставно, исцрпљени смо, уморни, помирили се са тим и ништа не радимо

Све може да се промени. Једноставно, исцрпљени смо, уморни, помирили се са тим и ништа не радимо – онда како можемо променити нешто у животу. Не свиђа ти се муж? Седи с њим понекад и поразговарајте. Реци себи: „Више тако нећемо моћи, у овој кући мора нешто да се деси! Мој живот је постао неподношљив. Морамо да видимо шта можемо да променимо. Као странци смо. “ Промени га.

Молитва ти даје жељу за животом, а не смрт и самоубиство. Молитва није за људе који ропћу и говоре: „Па, шта ја ту могу ..?“ Провери. То што се не мења – живи са тим. Да кажем једноставније? Прогутај. Другим речима, када је муж прикован за постељу, шта може жена да учини? Она прогута и каже: „Боже мој, научи ме да живим са својим мужем, да све издржим и да се кроз њега просветим!“ Али ако се може мењати, односно, ако било који здравствени проблем може да се реши, онда ћеш се залагати за решење и борићеш се.

Имам пријатеље који имају децу са Дауновим синдромом. Шта они могу да ураде? То је њихово дете. Морамо да научимо да живимо са тим дететом. Ово чини молитву – учиш се да живот прихваташ како ти га Бог даје, и да мењаш то што можеш, јер је жалосно да године пролазе тек тако, а ми само остаримо и прерано умремо.

Ми заслужујемо диван живот. Дошли смо на овај свет не да бисмо се мучили, – муке нису циљ – већ да се радујемо. Стога се молим да бисте окусили молитву, а када се вратите кући, да би и ваша деца осетила да „моја мајка (отац, брат, сестра) зраче благословом, радошћу, и зато желим да будем у њиховој близини!“ Како бисте били привлачнији. То значи молитва. Разумете?

Познајем људе који устајају ноћу на молитву. Познавао сам једну баку који је устајала у три часа изјутра и до пет се молила за оне који страдају, за људе у болницама, авионима, који су у рату, у затвору. Она се посветила молитви Богу.

Сваки колико може. Ти не можеш тако – моли се колико можеш, кад једеш, седиш за воланом, свуда и све може бити прилика за молитву. Један монах са Свете Горе ми је рекао:

– Молитва је најтеже делање, али ако се научиш молитви, она доноси највеће олакшање, као кад се тушираш, и онда кажеш: јој, како је добро! Лакше ми је! Освежио сам се!

Архимандрит Андреј (Конанос) http://www.pravoslavie.ru/97746.html

превод:преводилачкарадионица.цом

Сва права задржана ©Преводилачка радионица