Хридина Светог Михајла у Ирској

Фотографије са интернета острва под називом Стенска острва, а једно од њих, највеће и најнепеиступачније, носи назив на ирском језику Sceilg Mhichíl (изговор: Скелиг Вихил), односно Скелиг Мајкл или Михајлова хридина. Острво се налази у Северноатланском океану, и припада округу Кери у Републици Северној Ирској.

У питању је хридина која се стрмо уздиже у сред океана, а највећи врх достиже висину од 218 м изнад површине мора. Постоје два врха између кога се налази зараван под називом Христово Седло. Највеће од ова два острва названо је Михил у част св. архангела Михајла.
Пристиже се бродићем, а пењање је омогућено каменим степеницама.

У средишту је манастир посвећен светом Фионану (St. Fionán) који према предању и подигао манастир очигледно инспирисан отшелништвом какво је постојало у пустињама Египта у време Антонија Великог.
Манастир и данас има сачуване остатке келија које су грађене у облику кошница, што је уобичајено за неке типове Ирских манастира пре Великог раскола. Такође постоји башта и капела.
Изграђен између 6. и 8. века (пре Раскола 1054.) и припадао је православној цркви. Манастиру су монаси приступали у зависности од временских прилика, са три стране, стрмим степеницама које су изграђене од камена.
Постоји и чудо Светог Михајла, који је монасима даровао вино за причешће, пошто је немогуће садити винову лозу на тако неприступачном месту.
Не зна се тачан разлог зашто су монаси напустили ово острво. Претпоставља се због све лошијих временских прилика, огромних таласа, хладноће,напада Викинга и промена у Ирској цркви.
Посетиоцима је манастир доступан на исти начин и данас.
У јужном делу острва на врху налази се и испосница, али је због неприступачног терена затворена за посетиоце.
Од 1996. манастир је под заштитом Унеска.

Такође постоји и светионик и кула-осматрачница.
На острву нема становништва, изузев повремених долазака и боравака археолога и геолога и других истраживача.

Слике су са интернета.

Извори: Википедија и званична страница острва

Отац Андреј (Конанос) о томе како децу да не одвратимо од Бога

андр

Сетите се колико је слободе имао Христос, колико је био слободан са својим ученицима. Кад су се неки следбеници удаљили од Њега, питао је ученике: „Да ли бисте и ви желели да одступите од мене? Можда желите да одете од Мене далеко са њима?“ Апостол Петар је одговорио: „Господе, коме да идемо? Ти имаш речи вечног живота“. Желим да вам кажем да је Христос апостоле држао покрај себе својом љубављу, без присиле. Рекао им је да иду, али су они остали поред Њега. „Ако желите, слободни сте…“ Међутим, одговорили су: „Слободни смо да изаберемо да Тебе пригрлимо, а не да одемо! Ми желимо да будемо са Тобом.“

Ко данас може да каже свом детету: „Ако желиш, дете моје, иди“ и да чује као одговор: „Како да одем далеко од тебе? Ти си моја радост. Мој живот без тебе нема смисла!“

Замислите да родитељ каже свом детету: „Ако хоћеш, не мораш вечерас да се вратиш раније кући“, а да као одговор добије: „О чему причаш? Како да напустим своје топло гнездо, своје родитеље и ову дивну породичну атмосферу?“

Запамтите. Притисак који вршимо на децу одвраћа их од нас и од Бога. Ако у детету искривим Божју слику, нанећу велику штету његовој души. Исту такву штету могу да нанесем када било коме говорим о Богу на погрешан начин.

Једном ми је једно дете исповедило: „Оче, имам невероватне успомене из основне школе. Сећам се како нас је учитељ избацио из цркве јер смо разговарали за време службе. Избацио нас је, ишамарао, а потом нас поново угурао унутра. Било је забрањено да се било коме удара шамар у цркви, али је шамарање ван цркве било дозвољено. А онда је наставио да се моли.“

Та деца су упамтила следећи, међусобно повезани ланац догађаја: божанствена литургија – црква – молитва – шамар – казна – освета. Ово искуство је остало као најнепријатнија успомена, а требало је да их увек подсети на љубав и доброту.

Можемо рећи: „Ок, али ми желимо да деца буду мирна у цркви“.  Наравно да желимо мир. Али, мислим да никада не бисмо смели да шамарамо оног ко разговара у цркви, а посебно не ученика основне школе.  И сада се овај дечак, који већ завршава средњу школу, још увек свега сећа. Током следећег сусрета рекао ми је нешто друго: „Једном су ме наставници позвали у њихову канцеларију и рекли ми да пошто сам добар ученик не смем више да се дружим са другим дечаком, јер то неће бити добро за моју будућност“.  Да имам дете, пазио бих са ким се дружи. Али не на овај начин. Не у стилу „тај је лош, избегавај га.“ Не заборавите: лоша деца су боља! Господ воли лошу децу. Господ воли лоше људе, не врши притисак на њих, према томе, највероватније ће се једног дана променити. Ово миловање Божје једина је прилика да се лош човек промени на боље, јер га Бог не тлачи. Када некоме говориш о Богу, то Бог говори кроз тебе. Када неког грдиш, он се опире, и твој глас га мучи. Како ћеш га у том случају приближити Богу? Постићи ћеш управо супротно!

Из Књиге оца Андреја (Конаноса) „Љубав заувек“

Превела Аљона Малафејева

http://www.pravmir.com/fr-andrew-konanos-on-how-not-to-turn-children-away-from-god/?fbclid=IwAR0q4pgN9gSMhpkmaSVbSN00MTbNGfqZvj1XDQ32T5LNmhb7kXvqk-dLqY8

Старац Јефрем Ватопедски – „Не тражимо радост изван себе“

Предавање одржано октобра 2011. године у Новотихвинском женском манастиру у Јекатернибургу у оквиру посете поводом доношења часног Појаса Пресвете Богородице у Русију.
Ваше Високопреосвештенство, еминентни епископи, часни оци, драга мати игуманијо, браћо и сестре! Велика је радост за мене што поново боравим у вашем манастиру. Као што знате, овај пут смо стигли са светим Појасом Мајке Божије. Ово је посебна светиња – врло драгоцена са духовне тачке гледишта. По Божјој промисли донели смо ову светињу у овај град како би се он сам освештао, и наравно, ради монаштва које у њему живи. Ми знамо како је Мати Божијој угодан монашки живот, и уопште постојање манастира. Ми знамо колико се пута у историји Цркве Богородица јављала чедним и чистим душама и говорила: „Ево моје иконе, узми је и изгради манастир“. Света Гора је једина монашка република у данашњем свету која је у потпуности Њој посвећена. Пречиста Дјева је заштитница Горе Атоске. Она сама је рекла Светом Петру Атонском да оде да живи на Светој Гори, и рекла да ће он и његови сатрудници бити под њеном непосредном заштитом. „Ја сама ћу бити ваша заштитница, исцелитељка, и чуварка“, рекла је она. Када се јавила Светом Атанасију Атонском, рекла је исто што и Светом Петру, додавши: „Бићу ваша Домотројитељка и бринућу се о свима вама, а од вас желим само једно: да одржите монашке завете.“ И до дана данашњег ми, Светогорци, се наслађујемо њеним покровитељством и посебним молитвеним посредовањем.
Дакле, драги моји, велики је благослов што смо дошли до монаштва. Наш старац Јосиф Ватопедски, блаженог уснућа, често нам је говорио да нема већег благослова за једног човека него када га Бог призове монашком животу. Нека би дао Бог да монах никада, чак ни на секунду, заборави да га је сам Бог позвао. „Када се присетимо како смо напустили свет, шта се тада са нама дешавало, видимо да је Божија милост почивала на нама, да је она остварила наше одрицање од света, и довела нас у манастир. У манастиру морамо да испунимо три врлине у целости: нестицање, послушност и девственост. Ове врлине нас воде кроз наш духовни живот, укорењују нас у њему, и оне нам помажу да достигнемо пуноћу зрелости у Христу.
Монаштво је пут савршенства, и зато смо ми монаси позвани да стекнемо пуноту благодати. Не тако давно, један монах ми је дошао и рекао: „Знате, ја немам времена да читам“. Рекао сам му: „Дете моје, манастир није место за читање. У манастир си дошао, не да читаш, па чак ни да се молиш. Овде си дошао да одбациш себе и да потчиниш себе духовном руководству. Ако се предаш у послушност игуману и не трудиш да ти у овом животу буде што удобније, онда ћеш тачно испунити Христову заповест. Он никада није рекао ништа случајно, али је увек говорио непогрешиво, а нама монасима је рекао: „Ко хоће да крене за мном, нека узме крст свој и крене за мном“.
Ко год у манастиру испуњава своје жеље и снове он се није одрекао себе. Монах не треба да има никакве снове, никакве амбиције, нити планове. Он долази као човек осуђен на смрт, подиже своје руке и каже игуману: „Чини са мном како хоћеш“. Чинећи тако монах испуњава још једну од Христових речи: „Онај ко жели да сачува душу своју, изгубиће је“. А ако монах схвати значење ових речи и угради их у темељ свог живота, он ће имати исправно разумевање подвига, и сви његови проблеми ће бити решени. Он постаје средство Божје Промисли и потпуно опонаша Господу нашем Исусу Христу, који, иако безгрешан, дође и стаде у исти ниво са нама покајницима, као да је и Њему самом покајање било потребно. Христос нам није само предао заповести с небеса да би смо их ми испуњавали – Он сам је дошао међу нас и лично нам их показао на делу. А шта нам је Он то рекао апсолутно јасно? „Дошао сам не да чиним своју вољу, него вољу Оца мог који ме је послао“. Наш блажени старац Јосиф говорио нам је: „Шта мислите, браћо: да је Христос требало да испуни Своју вољу да ли би то само по себи био грех? Ипак, он то није учинио, зато да би био Онај који прво чини, а потом подучава“. Човекова воља и жеља су лимени зид. Не глина, не камен, не цемент, већ лимени зид који човека одваја од Бога. Блажен је онај монах који је послушан. Послушност није дисциплинованост; то је нешто сасвим друго. Послушност је када предате своје срце. Монашки живот је у потпуности Христоцентричан. Зато старац не користи послушност своје духовне деце за испуњавање својих циљева. Његов задатак је да монаха убеди да своју вољу потчини вољи Божијој.
Ако имате било каквих питања, поставите их и ја ћу вам одговорити ако умем.
-Како неко може приметити појаву грешне помисли, и одсећи на време страсну помисао која прети да нас зарази, док је још увек у стању предлога?
-Немојте се превише бавити помислима – према њима се треба односити са презиром. Један монах у нашем манастиру је једном дошао код мене и рекао: „Морам да се исповедим“. Видео сам да носи свеску. Питао сам га: „Шта ти је то?“
„То је моја исповест“, одговорио је. „Па, дај ми“, рекао сам. „Прочитаћу твоју свеску“. Замислите само: тридесет страница са исписаним помислима! Рекао сам му: „Да ли ти мислиш да је потребно да исповедиш сваку помисао која ти падне на памет? Ако тако наставиш завршићеш у лудници!“ Он је чак записивао помисли које су му навирале током службе. Рекао сам овом брату: “Помисли које надолазе, не значе ништа“. Чак и ако им се ум за тренутак приближи, то не значи ништа, апсолутно ништа! Заборави их! Исповедају се само оне мисли које се понављају дуже време, које остају у уму неколико дана или недеља; али уопште узев, помисли су мехурови од сапунице.
Испричаћу вам један догађај из живота. Један младић, црквен, пао је у грех стомакоугађања – пожелео је у среду да поједе гирос и пошао да купи. Ушао је у продавницу, а продавац је рекао: „Опрости, али само што сам продао последњи“. Младић је после дошао до мене и рекао: „То и то се догодило, и умало не поједох гирос!“ Рекао сам му: „Али ниси појео. Ето! Примио си помисао, али ниси згрешио на делу“. Како је код нас? Прво се јавља помисао, а онда она постаје реч, а затим прелази у дело. Али, сматра се да смо починили грех тек када мисао постане дело. Дакле, будимо пажљиви и немојмо се претерано бавити мислима – презримо их. „Јер мисли смртника су бедне“ (Премудрости Соломонове 9:14), буквалан превод: „Мисли су кукавичке“.
-Оче Јефреме, на шта мислите да би монаштво у Русији требало да обрати посебну пажњу, тако да наши манастири ојачају и процветају?
-Потребно је да обратите пажњу на послушност. Монах би требало да буде послушан и не треба да има страсну привезаност, што се посебно односи на женско монаштво. Имам један женски манастир, и кад одем тамо, одмах почну: „Старче, молите се за моју тетку, за мог нећака, комшију мог брата. Старче, молите се за мог брата, за пријатеља моје сестре“. Не би требало да се бринете о потребама својих тетки, рођака, нити њихових суседа. Обратите пажњу на ово, зато што је врлина добровољног изгнанства посебно тешка за жене, јер оне су оне склоне да буду изузетно везане за своју родбину. Почну да се моле усрдно за њих, али под маском молитве, њихова срца се поново везују за те рођаке. Послушност нам, међутим, говори да се у потпуности предамо Христу. Ко год се не одрекне своје имовине, вели Господ, не може бити мој ученик. Ово су речи Христове, Који је милостив, Који је био учитељ милосрђа! Али да ли се сећате шта је онај човек рекао, након што га је Спаситељ позвао да крене за Њим? „Дозволи ми да одем и укопам оца“. Он, након свега, није лагао, он би заиста свога оца сахранио. Али Христос је рекао: „Не, пусти нека мртви сахрањују своје мртве. Ти крени за мном“. Шта мислите зашто је то рекао? Зато што је човеков ум позван на просветљење, а у поређењу са тим просветљењем, са том светошћу, све је безначајно, ништавно. Или, на пример, многи људи пишу писма својим рођацима који су монаси. Браћа ме питају: „Старче, треба ли да одговорим на ово писмо?“ „Не“, кажем „нисте дужни да одговарате на писма. Молите се за њих, и то ће бити ваш највећи дар“.
-Како можемо, сложен и одговоран монашки посао управљања имовином манастира, да комбинујемо са заповешћу да се не бринемо за сутрашњи дан?
-Ко год се брине за управљање манастиром, он то чини из послушања и он има „безбрижну бригу“. Свети Силуан Атонски је био надзорник, чак не монаха, већ лаика-радника. У исто време он је био велики човек тишине, прави исихаста. Обратите пажњу на то! Сећате ли се како је и сам признао у својим сећањима: „Игуман ми је рекао да будем настојатељ радницима, а ја сам се изнутра опирао. Оче мој што ме оптерећујеш“… Он се испрва послушању опирао само изнутра, и није показао брзу послушност, иако је отишао и извршио овај задатак. Али ниво његовог духовног напретка није му дозвољавао чак ни право на унутрашње опирање. Он сам је признао да је због овог отпора који је пружио игуману, цео свој живот као епитимију имао главобоље. Дакле, будите веома опрезни. Погледајте како Христос, тајно на задивљујући начин, изједначава вољу законите власти, то јест, вољу настојатеља, са Својом вољом. Шта Он каже? „Ко год слуша вас, мене слуша, а ко год одбацује вас, Мене одбацује“. Дакле, још један велики светитељ нашег доба, старац Порфирије Кавсокаливит, истакао значај радосне послушности.
-Како је могуће комбиновати покајање са духовном радошћу, прекоре савести и унутрашњи мир? Обоје је потребно, али су очигледно противречни један другом.
-У мери у којој се човек покаје и има унутрашњи плач који усмерава Христос, он ће истовремено осетити да овај плач производи радост. Немојте о духовним стварима размишљати уз помоћ осећања или сентименталности. Човек може плакати зато што има психолошки проблем, други плаче из сентименталности, а трећи плаче због духовних разлога. Нажалост, ми нисмо на достојан начин одговорили на Божији позив – говорим о себи – и не можемо достићи Божију благодат и одговорити дугостраданију Његовом нас ради. Али ми смо познавали свете монахе, наше савременике, који су саосећали са људима и молили се за сваког са великим болом срца. Они су били носиоци мира, радости, и човек се у њиховом друштву осећао пријатно. Управо то и јесте чудо сваке духовне личности.
-Да ли сматрате да је савременом монаштву могуће остварити монашке врлине древних отаца?
-И монаштво и човек одувек су били исти, у свим временима. Наравно да људи двадесет првог века, нажалост, немају исто самосавладавање, нити снагу као што су древни свети оци имали. Али, ако човек жуди за тим монашким врлинама, он се може вежбати у том подвигу по својој снази, и добити исту благодат као и древни оци.
-Како можемо избећи депресију приликом покајања? Где је граница између покајања и депресије?
-Да бисмо себи помогли у разликовању између ова два, имамо духовне руководитеље. Једном је нека монахиња дошла старцу Порфирију, који је имао дар прозорљивости. Пуно је прочитала књига о сећању на смрт и почела да се осећа депресивном због сећања на смрт, зато што је сећање на смрт било далеко ван њених могућности. Чим је старац угледао ту монахињу одмах је схватио у чему је проблем. Пре него што је она проговорила, он јој је рекао: „Немаш благослов да се вежбаш у сећању на смрт. Размишљај искључиво о Христовој љубави“. Стога, подвиг покајања треба да буде усмерен од духовног руководитеља који гледа на духовно стање сваке личности. Када је мој старац, Јосиф Ватопедски, био млад, он је много труда улагао у самоукоревање, и почео је да се осећа депресивним због тога. Тада је наш „ђед“, Јосиф Исихаста, њему рекао: „Сине, ради на томе – али само мало, немој се превише напрезати“. Наравно, након што је духовно сазрео није имао никаквих потешкоћа да се вежба у самоукоревању.
То је стога што духовно стање монаха мора да буде под надзором, како су прописали свети оци, духовног оца, игумана, који увек мора бити у манастиру. Наравно, он може бити одсутан неколико дана, али уопште узев мора стално бити са браћом. Наш веран народ, на пример, виђа се са својим духовним оцем једном или два пута месечно, они напреднији једном месечно; стална веза са духовним оцем није намењена њима. Али свети оци су ово установили за монахе, зато што монаси ходају по затегнутом конопцу, и потребна им је стална помоћ.
-Како можемо разликовати спасоносно сећање на смрт од обичног страха од смрти, који чак и непобожни људи осећају?
-Један човек ми је рекао како се некада веома плашио смрти. Након што је почео да долази на Свету Гору, тај страх је нестао у потпуности. Бог му је дао такав дар. Психолошки страх није добар страх; он одбацује [смрт], али сећање на смрт у Христу јесте победа над смрћу.
Када је једна група ходочасника дошла у наш манастир, након повечерја сам мало поразговарао са њима. Не знам зашто, али почео сам да разговарам са њима о сећању на смрт. Међу њима је био један психолог. Рекао ми је касније: „Оче, дошли смо код вас на Свету Гору, а ви нам причате о таквим тужним стварима“. Испрва нисам разумео о чему се ради. Он је рекао: „Зар нисте могли наћи нешто друго о чему ћемо разговарати? Зашто да причамо о смрти?“ Све време је куцкао у дрвени део фотеље, како се иначе чини, из сујеверја, против урока. Међутим, сећање на смрт у Христу не изазива депресију код људи већ их испуњава радошћу. Уосталом, у Христу побеђујемо смрт, и прелазимо из смрти у живот! Ми монаси смо весници вечног живота. Зашто? Зато што већ имамо наговештај Божијег царства у свом срцу. Сећате ли се шта је Ава Исаија је рекао? „Сећај се Царства Небеског, и оно ће мало по мало ући у тебе“. Зато су монаси увек радосни. Они већ сада својим духовним чулима осећају предукус Царства Божијег. А Сам Господ каже да је Царство Небеско унутра, у нама.
-Како можемо испунити апостолску заповест: „Будите радосни у свим временима“ и како да стекнемо ту истинску духовну радост?
-Када монах постепено стиче сталност заједнице са Богом, радост ће бити плод овог заједништва. Истинска радост није психолошко, већ духовно стање. Свети Нектарије, велики светац нашег доба, веома лепо је то описао у једном писму: „Онај ко тражи извор радости ван себе, залутао је и налази се у стању прелести. На пример, неки човек кога волимо, долази из иностранства у наш манастир. Наравно, ми се радујемо што је са нама. Али, колико год да му се радујемо, ми једнако тугујемо када он оде. Можемо разрадити ову мисао детаљније. Волимо неког човека, али Бог га од нас одузме и он напушта овај живот, а љубав коју смо имали за њега претвара се у подједнаки бол након његове смрти. Дакле, човек не би требало да неограничено прихвата радости које су изван њега. Извор радости је у његовом срцу; то је непрекидно присуство благодати. Стога је човек Божији увек миран и смирен, и у веселим и у тужним догађајима.
-Како можемо сјединити заповест љубави према ближњем са обавезом ћутања и усредсређености?
-Овде је такође потребна расуђивање, зато што често упадамо у крајности. На пример, један од наше браће у манастиру није имао баш леп глас. Рекао сам му: „Знаш, сине, немој да певаш у главној цркви, али певај у мањим црквама, са три или четири оца“. Дакле, дошао је један дан да пева; било је њих четворо, а онда се појавио и кувар, и било их је пет на броју. Брат је прекинуо са певањем и рекао кувару: „Иди или ти или ја“. Кувар је био збуњен. „Зашто?“ питао је. Брат је одговорио: “Старац ми је благословио да певам само кад је присутно до четири брата у хору“. Шта хоћу да кажем? Морамо имати исправно разумевање заповести свог духовног оца. Морамо да знамо када да говоримо, а када да ћутимо. Уосталом, ћутање може доћи из самољубља, или неурастеније (живчане растројености, прим. прев.), али постоји и духовна тишина. Једном сам тражио од својих монаха да не разговарају током служби. Дакле, у току службе, један брат је дошао другом брату да га пита нешто у вези кухиње, и уместо да му други брат одговори, он му је гестом показао да је разговор забрањен (ставивиши прст преко усана). Ово није послушност. Он је био дужан да одговори, зато што је у питању било нешто важно. Али када монах воли тишину, Бог му даје прилику и време за ћутање.

Архимандрит Јефрем Ватопедски
Превод са сајта OrthoChristian.com

Русија је за мене светиња

Интервју са Џемсом Евансом, православним Британцем

Настављамо да објављујемо материјале из емисије Мој пут ка Богу телевизије Спас, у којој свештеник Георг Максим интервјуише људе који су прешли на православље. Гост данашњег програма је Џемс Еванс, православац из Енглеске. Он ће нам испричати зашто више воли да живи у Русији него у Енглеској, шта добија од певања у православној цркви и како је постао Православац.

james

Џемс Еванс

Свештеник Георг Максимов: Здраво. Гледате Мој пут ка Богу. Данас имамо госта из Енглеске. Џемс, молим вас, реците нам нешто о себи.

Џемс Еванс: Рођен сам у Лондону у католичкој породици. Касније смо се преселили у Солзбери, који је од Лондона удељен 3 часа. Похађао сам англиканску школу, јер је образовање у тим школама било боље него у католичким. Англиканска служба се не разликује много од католичке. Допадало ми се да певам у школском хору током служби. Међутим, у католичку цркву сам одлазио само на причест.

Све моје баке и деке потичу из Шкотске, Ирске и Велса, тако да сам Келтског порекла. Одрастао сам у Солзберију а у Оксфорд сам отишао након што сам дипломирао. Док сам још похађао школу у Солзберију, положио сам испит из латинског језика, а годину дана раније и понудили су ми да одаберем додатни предмет. Изабрао сам информатику, међутим, уписали су ме на часове руског језика. Нисам био одушевљен, али сам невољно започео са учењем. Неколико месеци касније, речено ми је да су те године организовали програм размене студената и указала ми се прилика да одем у Русију. У Русију сам отпутовао сам за летњи распуст 1989. године, када ми је било 16 година. То путовање је променило мој живот, и одредило нови правац у будућности. Када сам се вратио у Енглеску, схватио сам да не могу да живим без Русије. Наговорио сам директора да ми да прилику да посебно учим руски језик и књижевност. Направио је изузетак и доделио ми личне професоре. На Универзитету у Оксфорду, наставио сам студије руског језика. Не зато што сам желео да постанем лингвиста, већ зато што сам осетио да ме Русија зове. Не знам зашто, али имао сам осећај као да за мене нема живота без Русије. Тако је све почело.

Отац Георг: Дакле, захваљујући студијама руског језика, упознали сте руску културу. Такође сте посетили Русију док је још увек била део Совјетског Савеза и видели какав је тамо свакодневни живот и какви су људи. Да ли је нешто оставило посебан утисак на вас? Није толико на мене оставила утисак руска култура колико сам био одушевљен потпуно другачијим погледом на живот.

Џемс Еванс: Мој први сусрет са руском културом почео је са Љермонтовим. Након што је прошло око годину дана како сам студирао Руски и научио стотинак речи, почео сам да читам од Љермонтова Херој нашег доба. Шта ми је оставило највећи утисак током боравка у Русији? Нисам био толико задивљен културом, музејима и уметношћу итд. колико ми је велики утисак оставио потпуно другачији поглед на живот. У склопу програма размене студената, група из Совјетског Савеза дошла је у Велику Британију. Моја школа постоји већ пет векова. Школу је основао краљ Едвард VI, син Хенриja VIII. Група деце из Совјетског Савеза која је стигла у Енглеску кршила је сва правила те школе. Пио се совјетски шампањац у мојој соби. Један од гостију био је одличан гитариста и свирао је неку мешавину руских песама и Битлса. Мислим да су чак и пушили. То је све било шокантно за оно време. После тога, момци из моје школе су ме некако гледали другачије. Знали су да постоји нешто што нису могли да појме. За мене је боравак у Русији слично као да удишем другачији ваздух. Овде су међуљудски односи другачији. Не знам зашто, али у Енглеској нисам баш проналазио заједнички језик са осталом децом. Међутим, из неког разлога осећао сам заједништво са децом из Русије. Све је било једноставно. Комуникација је била пријатна, сасвим другачија. Тешко је то објаснити. Био је то другачији осећај, другачији начин живота. Нешто се променило у мени након моје прве посете Русији. Међутим, у то време Православље ме није интересовало.

Отац Георг: Како сте сазнали за Православље?

anthony

Митрополит Антоније Сурошки

Џемс Еванс: Био сам у другом програму размене студената. Мој пријатељ Филип је такође био у том програму. На крају, уз благослов епископа Антонија Сурошког, Филип је постао отац Филип. Једном смо Филип и ја отишли у Православну цркву у Лондону. Нисмо ни знали да је епископ Антоније тамо. У тишини је ходао у цркви, а онда нам је пришао и отпочео разговор са нама. Филипу је требало око минута да схвати ко је човек који је разговарао с нама, и није могао да верује. Ја баш и нисам схватио ко је то. Када сам дошао у Русију, Филип, који је већ био чтец у цркви, увек ме је позивао на службе. Стајао бих у цркви усправно, пошто сам се осећао необично и нисам хтео да чиним поклоне. Људи у Русији вероватно неће ово разумети, али у Енглеској и уопште на Западу људи не воле да показују да су религиозни. Они не воле да се прекрсте, не зато што не поштују крст, већ зато што не желе да скрећу пажњу на своја скривена осећања. Они су исувише стидљиви у показивању осећања. Пошто и сам потичем из таквог миљеа, непријатно сам се осећао у Православној цркви, али пошто ме је Филип стално позивао да дођем, нисам одбијао. Долазио бих и стајао у цркви око 2 часа; леђа би ми се укочила и болела. Служба је била величанствена и лепа, али ми је тешко падало стајање и имао сам осећај да то није мој свет, и много тога ми је било чудно. Ипак, то је био први корак.

Једном ме је свештеник позвао у олтар. То је била велика част. Стајао сам са страхопоштовањем, широм отворених очију, и осећао да је то од неописивог значаја. Свештеник је вероватно предвидео да ћу касније прећи на Православље и можда ме је зато и позвао. Било је незаборавно.

Отац Георг: Како сте прешли на Православље? Да ли вас је нешто дотакло у срцу или је реаговао разум? Шта је одиграло главну улогу?

Џемс Еванс: Мој духовни пут је повезан с певањем. Као што сам рекао, певао сам у детињству, међутим када сам мало порастао престао сам. Када боравим у Енглеској не певам нешто много. Тамо не осећам потребу за певањем. Са друге стране, овде у Русији сам почео да певам, не знам зашто. Као да сам потпуно други човек када сам овде. Оља, супруга мог пријатеља из прве размене студената, учила ме је певању у школи оперског певања. На испиту су били неки гости, а међу њима је био и Василиј Петрович, хоровођа цркве у коју сада идем. На крају испита, дошао је до мене и позвао ме да певам у цркви Св. Тројице у области Листи. Сећам се да сам у срцу имао осећај као да се смеши. Као нежни али дефинитивно прави правцати осмех. Као да ми је само срце рекло да изговорим „Да“. Не сећам се шта сам тачно одговорио хоровођи. Вероватно сам рекао да ћу доћи. Међутим, знао сам засигурно да ћу отићи на ту службу. Тако да сам следеће недеље отишао и почео да певам. То је било од прилике пре 12 година почетком Великог поста. Људи у хору су знали да сам католик, али су ми ипак дозволили да певам. У том тренутку нисам размишљао ни о чему посебно, једноставно сам знао да ми је било лепо док певам на служби. Не сећам се како се то тачно одиграло, али пред завршетак Великог поста Василије Петрович и ја смо већ разговарали о мом преласку на Православље. Отац Амвросије ме је миропомазао на Велику Суботу, а на Васкршњи дан сам већ био Православни хришћанин. То је био само почетак, наравно. Неки људи улазе у веру кроз разум, а ја сам у веру ушао кроз песму. Не могу да објасним зашто, али певање ми је било важно.

Сећам се, размишљао сам: „Појање је овде одлично, али само два пута недељно, највише три пута“. То ми није било довољно, тако да сам и другим данима одлазио у другу цркву где је служба почињала раније. Неколико месеци касније нашој цркви је додељен нови свештеник и он се одлучио за свакодневне службе. Опет сам се осмехнуо у срцу, као да сам знао да ће се то догодити. Чим су почели са свакодневном службом, почео сам да појем у цркви свако јутро. Тако је отпочињао сваки дан: тешко сам устајао, али да није било појања, уопште не бих ни устао. Појање ме је терало да устанем и идем на службу. Дакле, мој духовни развој био је у тесној вези са певањем сваког дана у цркви. Постепено сам почео да се погружавам у атмосферу божанских служби.

Мислим да је у томе главна разлика између Протестаната и Православних. Протестанти су потпуно посвећени разуму. Они доста читају и могу да вам испричају пуно занимљивих ствари. Док у Православљу, једноставно одем на службу, учествујем у светим тајнама и у потпуности сам обухваћен тиме. То је као да се погружаваш у топлу воду. Не разумем се у то у потпуности, али иако не разумем, учествујем, колико год то моје учествовање било незнатно. И знам да се то моје учествовање рачуна, и знам зашто је то толико важно. Певам у цркви, иако нисам нико битан, а и нисам неки појац, али део сам службе у центру Москве. Људи се комешају, журе на посао, возила тутње, а ми овде певамо тихо и спокојно. Тако су се службе одвијале широм Русије стотинама година. И ја сам део тога. То је предивно и баш то ми и треба јер без службе бих се заглавио у сву ту градску гужву и вреву.

Отац Георг: Током разговорима са разним западњацима који су прешли у Православље, неки од њих су помињали једну посебну фазу у свом путу ка вери. У почетку су, поставши Православни, осећали да су прихватили једну дивну традицију у којој су им многе ствари биле чудне и необичне. Друго, многи од њих су говорили како су касније схватили да им Православље није више толико страно, да је то она иста вера коју су њихови преци у давна времена исповедали када смо припадали истој Цркви, пре него што је Рим одбацио Православље. Схватили су да су древни светитељи из њихових земаља и древна историја њиховог народа у ствари део историје Православне Цркве. Јесте ли и ви осетили нешто слично томе? Или сте првенствено Православље везивали са руским светом?

Џемс Еванс: У мом случају је било обрнуто. Осетио сам да су ми ствари из мог детињства проведеног у Енглеској некако туђе, зато што је католичко богослужење доживело измене. Ви то вероватно знате боље од мене – то се догодило шездесетих година прошлог века, када је служба промењена са латинског на енглески. С једне стране, то је била права ствар јер је вероватно многима помогло што је богослужење било приступачније. Са друге стране, службе су скраћене и сведене на основно. У црквама постоје клупе, у почетку сви седе, онда мора да се мало стоји, па се онда поново седи, а касније се устаје па поново седи. Онда мора да се клечи. Све се то дешава током кратке службе која траје око 40 минута … Ако човек жели у миру да се помоли Богу, то је тешко због свих тих кретњи које одвраћају пажњу. Чак је све то и досадно. Мени није толико сметало, али у срцу сам већ вероватно био спреман за једну спокојнију, дубљу службу, како се она служи у Православним црквама у Русији.

sv3

Цркве Свете Тројице у области Листи. Фото: Андреј Зилов

Пошто сам постао Православан кроз Русију, прва фаза је била да упознам Русију. Осетио сам да се нешто променило у мени на физичком нивоу. То је било тек почетак. Друга фаза је почела када ме је Василије Петрович позвао да наставим даље. Тада сам осетио тај унутрашњи осмех као одговор на његове речи, тај осећај задивљености када сам схватио да сам на прагу дубљег духовног круга Русије. Православље повезујем са Русијом. Можда ће неко ово сматрати погрешним, али за мене је Русија света земља. Имам осећај да је мој живот у Русији већ први корак ка спасењу. Не могу да говорим у име других, али ово важи за мене. Због тога, када сам прешао у Православље, нисам се осећао странцем, већ сам осећао да ми је Русија мајка. То не значи да ми се све што видим у Русији допада, али као да ми Русија говори: „Све је уреду, Џемсе, дођи код мене.“ Када сам почео да присуствујем службама, све ми је дошло некако природно. Касније, када сам кренуо да радим у дечјем кампу у манастиру Оптина (тамо певам у хору), као да сам и ту закорачио још дубље у Православље, као да сам стигао до следећег нивоа. Баш као код лутке матројшке – сваким кораком добија се све више.

Отац Георг: Како су ваши рођаци прихватили ваше пресељење у Русију и то што сте Православни?

Џемс Еванс: Сваком родитељу је тешко када му се дете пресели у другу земљу, али моји родитељи су широка срца. Они знају да ако нешто радим, да то не радим непромишљено.

И још нешто – ево шта Католици у суштини не разумеју. Они сматрају да су Православци њихова браћа, а да су сви Протестанти јеретици. Католици боље прихватају Православне, него што Православни прихватају Католике. Говорим о обичним људима. Не кажем да правилно разумеју ситуацију, али тако размишљају. Став свештеника је сасвим друга ствар.

Према томе, моја мајка нема проблем са тим. Штавише, она зна да певам. Наравно, лакше јој је што зна да јој је син ближи Богу. То је одувек желела. Некако се моје приближавање Богу није догодило у Енглеској, али је уследило када сам прешао на Православље. Осећај да сам ближи Богу јачи је када живим у Русији и певам у цркви.

Отац Георг: Да ли вас је мајка посетила у Русији? Да ли је присуствовала службама у којима појете?

Џемс Еванс: Не, она је код мене била само једном и то пре него што сам прешао на Православље. Изгледа да се моји родитељи не осећају лепо у Русији. Чудно је због тога што се ја осећам пријатно. Али Русија није за сваког. Једном сам позвао мајку да присуствује грчкој православној служби у Енглеској, у цркви која је била близу њене куће. То је мала заједница, не превише људи. Међутим, она се осећа удобно у својој католичкој цркви и због тога више воли да иде тамо. Мислим да она поштује моју одлуку. Можда код ње постоје незнатна негативна осећања, зато што сам напустио католичанство, али се због тога никада нисмо препирали.

Отац Георг: Џемс, пуно људи је емигрирало из Русије на Запад, а посебно у Енглеску, нарочито деведесетих година у време економске кризе. Многи су одлазили тамо отвореног срца очекујући да виде неку напредну цивилизацију, неку посебно развијену културу. Неки су пронашли то за чим су трагали, неки су били разочарани, а неки се вратили кући. Међутим, дефинитивно је река људи отишла из Русије на Запад. Пошто сте се ви кретали у супротном смеру, желео бих да вас питам: Која је највећа разлика у менталитетима између људи у Енглеској и Русији?

Џемс Еванс: Сећам се једног догађаја из 1989. године када нас је посетила та иста група студената из Совјетског Савеза. У радњама су са одушевљењем у музичке стубове на полицама у једном енглеском градићу на домак главног града. Када сам те исте године стигао у Русију, тамо су полице у продавницама биле празне. Зато сам имао осећај као да долазим из света у коме смо имали све. Мислили смо да све радимо исправно и да смо у предности, не само у смислу економије, већ и у смислу нечег већег. Лако је подлећи оваквом погрешном мишљењу, када ти се чини да је твоја земља успешна. Поврх тога, током деведесетих година, корупција у Русији је достигла невиђене размере. Дакле, у почетку сам сматрао да потичем из демократске земље у којој је све како треба, а овде влада корупција …А онда сам полако почео да гледам ствари другачијег угла и размишљао овако: „Нешто није у реду са Западом. Нешто није баш како треба ни с Енглеском ни САД-ом. Иако и овде у Русији није све сасвим на свом месту, али постоји нешто прелепо. Тешко је дефинисати о чему се ради.“

optina

Манастир Оптина Пустиња

Рећи ћу вам који ми је најлепши утисак. Радио сам неко време у дечјем кампу и певaо у хору у манастиру Оптина. У Оптини сам јасно увидео разлику: у Енглеској су још увек су напуштени манастири које је Хенри VIII 1540. године затворио под некаквим лажним изговором, побивши све опате и монаштво које није хтело да му се поклони. У Русији је процес духовне обнове отпочео чим се комунистичка епоха завршила. Не знам да ли jе исправно, односно тачно моје мишљење, али примећујем да се тај процес обнове одвија, видим оживљавање духовности. Осећам дух средњег века, не у лошем смислу, већ у смислу непрекинутог предања. То се дешава у Русији, у манастиру Оптина. А шта се дешава у Енглеској? Код њих постоје неке локације, неке мање заједнице и манастири, али уопште узев у Енглеској не постоји духовни препород. Наполеон је називао Енглезе „пиљарима“. Изгледа да Енглезима нешто недостаје, и то се заиста осећа. Зашто Енглеска још увек није у стању да поврати свој духовни живот? Није фер да сви људи живе секуларним животом. Нисам монах и иако водим једноставан живот, живим световним животом, али опет ми је чудно што нико у Енглеској није обновио те манастире. Енглеска се још није суочила с прошлошћу, док је Русија, упркос многим проблемима, успела поново да се повеже са традицијом. То значи да ми у Русији ипак чинимо нешто добро.

restoran

Отац Георг: Подсетили сте ме на један догађај када сам први пут боравио у једној католичкој земљи. Позвали су ме да учествујем на једној мањој конференцији у Аустрији на којој је требало да Православци изнесу своје православне ставове а Католици да представе католичке. Првог дана наши домаћини су нас одвезли у ресторан који се налазио у згради некадашњег манастира. Шокирао сам се. То је било пре више од десет година, и у то време и код нас постојале су цркве и манастири који нису били враћени Цркви. Преостале су само неке цркве и манастири а на њих смо са болом у срцу сматрали светим местима али оскрнављеним локацијама које још не можемо повратити, нити рестаурирати. Да сам којим случајем имао госте из католичке земље, никада ми не би на памет пало да их одведем на ручак у некадашњу цркву. Те некадашње цркве које су престале да буду то, некадашњи манастири који су данас без живота, постали су симбол смрти, симбол једне националне грешке. Док је за Католике то било сасвим нормално. То је једна од ствари коју имам потешкоћу да разумем у вези западног начина размишљања. Иако нису имали то болно искуство као ми овде у Русији, када су све везе са прошлошћу нагло прекинуте, људи на Западу су изгубили прошлост по сопственој вољи и не маре због тога.

Џемс Еванс: Тако је, у Оксфорду где сам студирао, црква је претворена у бар. Неке мање сеоске цркве претворене су у стамбене куће. Енглеска је изгубила везу са светињом. У Енглеској једино православље одржава ову везу. Православље је само делић духовног живота у Енглеској. Нисам сигуран, можда 1% у смислу броја људи. Али они поштују Енглеске светитеље. Постоји на хиљаде енглеских светитеља. Света места у којима су живели енглески светитељи и места ходочашћа највише посећују Православни. Остали, протестанти и католици, изабрали су другачији пут. Они су одабрали потпуно другачији свет, потпуно другачији поглед на свет. Њима је тешко да схвате како се живи у Русији. Када сам у Енглеској, имам потешкоће с тим, јер су невероватно убеђени у то да је њихова материјалистичка стварност објективна реалност и да само таква реалност постоји и ништа више. Па, они знају да Бог постоји, и ту се све завршава.

У Православљу не постоји ни прошлост ни будућност, на литургији постоји само садашњост. Сам Исус Христос стоји поред нас. Руски народ никада није изгубио сазнање да током молитви на служби сви свеци и мученици Русије учествују у служби. Током службе, нема прошлости ни будућности, постоји само садашњост. Сам Исус Христос стоји поред нас. Ако би човек почео да о томе рационално размишља, био би на потпуно погрешном путу. Човек мора да схвати шта је то Света Тајна. Мислим да је руски народ сасвим природно прихватио Свете Тајне. Не могу да схватим како људи на Западу могу да живе тако како живе. Мислим да они имају неку врсту болести. Надам се да ће се излечити. Сад, Русија вероватно помаже. Она одржава ту везу са прошлошћу коју је Запад изгубио.

Отац Георг: Дај Боже да и на Западу отпочне духовни препород. Верујем да Бог има план за све народе и надам се да ће и људи на Западу открити какву ризницу Православље поседује за њих, јер Православље поседује благо које није само за Русију, Грчку или Србију, већ је доступно свима који Истину траже.

О ЈЕДНОСТАВНОСТИ

rose-1140x641

Из књиге: Отац Серафим Роуз: Његов живот и дело, Глава 87 Једноставност

Аутор: Jеромонах Дамаскин

Буди понизан, и исцели ћеш се.
Сави кичму, и узвиси ћеш се….
Не истичи се и једноставности се држи.
-Лао Це [1]

Године 1979., у једном опуштеном разговору након летњег ходочашћа манастиру Светог Германа, отац Серафим се обратио браћи и сестрама у Христу на тему једноставности. Чак и пре свог преласка у Православље отац се сусрео са врлином једноставности у списима пре-хришћанских, кинеских мудраца, који су једноставним посматрањем и промишљањем о поретку свега створеног, схватили да су једноставност и смирење „Пут Неба“. У Богочовеку Исусу Христу отац Серафим је пронашао отеловљење тог „Пута“ , и чуо позив: „Ако се не обратите и не постанете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18.3).

„Кинески филозоф Лао Це, незнабожац“, рекао је отац Серафим обративши се присутнима, „у свом учењу истицао је да најслабија ствар носи превагу над најјачом. Овде у нашем манастиру постоји пример за то. Увек падају они храстови, који су тврдокорни и несавитљиви, а њихове гране се ломе и падају; за разлику од борова, који су савитљивији, па се много ређе ломе пре него што се осуше.

„Што ће рећи, савијање је знак снаге. Исто се може запазити и у људском животу. Човек који има веру у нешто у толикој мери да је у стању да скочи и ‘одсече ти главу’ ако се не слажеш са њим – тај човек увек показује слабост, јер је толико несигуран у себе да мора и вас да преобрати како би самог себе уверио да и он у то верује. “

Отац Серафим је говорио да бисмо се савили попут борова, наше срце мора доживети трансформацију. „Начин“, рекао је он, „је да омекшамо своје срце, да га смекшамо.“

„У протестантској цркви имамо пуно примера људи меког срца, који су Христове љубави ради милосрдни према другим људима. Милосрђе је основа Хришћанства. Не бисмо смели себи да допустимо, да смо Православни, да мислимо да ће нам проћи да будемо хладни, строги и исправни у свему, а истовремено да будемо Хришћани. Бити исправан је спољашња страна Хришћанства. Исправност је важна али не и од превасходног значаја. Од превасходне важности је срце. Срце мора бити меко, срце мора бити топло. Ако немамо ту топлину срца онда морамо од Бога да тражимо да нам подари топлину, а потом смо дужни да се потрудимо и учинимо све како бисмо стекли срдачну топлину. Још смо више дужни да схватимо да ми топлину срца немамо, односно да схватимо да смо хладни. Дакле, не смемо дати поверење свом разуму и закључцима логичког дела, већ се би требало да се у извесној мери од њих „олабавимо“. Ако овако будемо чинили, ући ћемо у светотајински живот Цркве и примити благодат Божију, а онда ће Бог сам почети да нас просветљује….

„Само нас једноставност може спасити. Једноставност можемо задобити, ако се у свом срцу Богу помолимо да од учини једноставним људима; само да за себе не мислимо да смо премудри; ако, нам неко постави питање, на пример „Сме ли се сликати икона са представом Бога Оца?“ а ми се не истрчимо са одговором у стилу: „Наравно ствар стоји овако … тако су рекли на васељенском Сабору број том и том. “ У том случају, знајући да смо у праву, или ћемо да праснемо од гнева и да екскомуницирамо из разговора сваког, или ћемо стати и размислити: „Па, баш и не знам много о томе.“ Што чешће будемо имали овај други став, бићемо заштићенији од духовних опасности.

„С једноставношћу прихватите веру коју примате од својих свештеника. Ако се деси да сте у вези са простим, руским свештеником, захвалите Богу што имате таквог свештеника. Можете научити много од њега: зато што сте много компликовани, интелектуалци, променљивог расположења а баш једноставни свештеници могу да вам пруже шта је за вас добро…….

„Чим чујете друге како критикују [људе у Цркви] или и сами у себи критикујете неког, морате се зауставити и спречити себе јер, чак и да је та критика истина (зато што критички ставови имају у себи дозу истине), то је једна изузетно негативна појава. Критика не води никуда. На крају вас тачно може избацити из Цркве. Дакле, морате се у том тренутку зауставити и сетити се да не треба да изговарате свој суд, да немате мишљење о себи: „толико сам паметан да знам боље од других“. Напротив, покушајте да научите нешто, можда и ћутећи, управо од тих људи према којима сте критички настројени……

„Ако кренемо једноставним путем – то јест, ако немамо поверења у сопствену мудрост, али опет користимо своје мисли најбоље што можемо, схвативши истовремено да је наш ум без топлине срца само један слабашан инструмент – тек тада ће православна филозофија живота отпочети да се образује у нама.“ [2].

Отац Серафим нас је учио једноставности, али исто тако је то начело остваривао у свакодневном животу. Многи га памте као генијалног човека, чије су интелектуалне способности далеко превазилазиле њихове, али који је својим примером стално показивао како да будемо једноставни. Речено речима писца житија Светог Јована Лествичника, отац Серафим се одрекао „сујете људског мудровања.“ [3] Овде наводимо причу извесног Џона, ходочасника манастиру Светог Германа:

„Када сам први пут срео оца Серафима био сам скоро при крају прве школске године на колеџу. Тада сам себе сматрао већ добрано дубоким мислиоцем, човеком који је водио битку са „највећим питањима“ на путу Истине. Приметио сам да већина људи из мог окружења није била заинтересована за питање Истине – или су били престари, исувише уморни и сморени да би се ухватили у коштац са овим питањем, а млађе је више интересовала забава, компјутери и како да зараде пуно пара….

„Видевши у оцу Серафиму филозофа сличних настројења, чезнуо сам да са њим водим дубокoумне разговоре о тим животним питањима. Он је имао обичај да ме стрпљиво саслуша док сам му износио своје „дубокоумне“ идеје, међутим сам ми ништа није објашњавао, већ би давао само једноставне, језгровите коментаре. То ме је тада помало збуњивало, али тек сада разумем. Сада, скоро деценију касније, скоро сви ти једноставни коментари су се заувек утиснули у моје памћење.

„Први пут сам се заинтересовао за Православље док сам проучавао учења великих отаца Цркве. Прве православне књиге које сам прочитао биле су Мистичка теологија Светог Дионисија Ареопагита, и Мистичка теологија Источне цркве од Владимира Лоског. Привлачили су ме неисказиви концепти као што је „Божански примрак“ апофатичке теологије.

„Међутим, отац Серафим ме је стално враћао на земљу. Након што сам постао катихумен у манастиру, од мене се очекивало да се упознам са вером у припреми за крштење. Мислио сам да већ знам много, имајући у виду да сам се бавио изучавањем тако једне узвишене метафизике. Међутим, када сам ушао у келију оца Серафима да разговарам са њим, једно од првих питања које ми је поставио било је: ‘Да ли си чуо за постове Цркве?’

„‘Мислим да јесам“, одговорио сам. ‘Постоји Велики Пост, и још један пре Божића … “

„Да „, рекао је он. ‘А да ли си чуо за пост апостола Петра и Павла? “

„Било ме је срамота да кажем да се не сећам да ли сам чуо за тај пост.

„Тај пост је јако важан“, рекао је он, и наставио да описује какав је то пост и зашто је установљен. ‘Неко је израчунао“, рекао је он најзад,“ и испоставило се да има по црквеном календару има више посних дана него непосних. “

„Ово ме је баш изненадило. Мислим да је отац Серафим покушавао да ми каже да то што сам крштен не значи да треба и да се правим важан знањем теологије и филозофије, већ да закорачим у живот испуњен борбом, подвизима и жртвом за Господа Исуса Христа. На свој ненаметљив начин, он ме је водио из „божанског примрака“ ка подножју Крста који је средство нашег спасења.

„Током године када сам био катихумен, уписао сам се на универзитетски курс на тему „Филозофија вере“, за који сам написао два рада на која сам био изузетно поносан и која су високо оцењена. Први рад је носио назив „Размишљања о Кантовој религији чистог ума“. Дао сам рад оцу да прочита. Ваљда сам очекивао макар малу похвалу. После неког времена питао сам га да ли је прочитао, а он је одговорио да јесте.

„‘Шта мислите о тексту?“ питао сам.

„Нисам баш све разумео“, одговорио је.

Његов одговор ме је оставио без текста. Касније сам сазнао, као што сам и претпоставио, да је отац Серафим детаљно изучавао, не само Канта, већ и многе филозофе за које никада нисам ни чуо, и да је својим разумевањем много више задро у западну филозофију и од мојих професора са универзитета. Због чега је онда рад од једанаест страна, студента друге године био ‘преко његових могућности’? Јасно је, да ме је учио једноставности и њеној сестринској врлини: смирењу.

„Мој други рад је био на тему Серена Кјеркегора, чија је филозофија била препуна парадокса и интелектуално захтевна, да је човек могао по читав дан да проведе разговарајући о његовој филозофији.

„Какво је ваше мишљење о Кјеркегору?’ Питао сам оца Серафима.

„Увек ми га је било жао“. Само је то имао да каже на ту тему. Његова изјава је имала везе са срцем, али не и умом. Размишљајући касније више о Кјеркегорвој борби да одржи хришћанску ревност усред свеопште млакости Цркве којој је припадао, да одржи хришћанску веру против баражне паљбе хегеловске филозофије, и да превазиђе контрадикторности сопствене личности – схватио сам да се за Кјеркегора ништа прецизније и не може рећи до тих неколико речи које је изрекао отац Серафим.“ (4).

Један други ходочасник, Павле, сећа се својих безуспешних покушаја да оца Серафима увуче у своје интелектуалне расправе. Као пастор протестантске цркве, Павле је дубоко у свом срцу осећао да га духовне дубине Православља разобличавају. Да би доказао како Православље ипак није истински пут, желео је да однесе победу у расправи са оцем Серафимом. Фантазирао је да ће га отац Серафим питати има ли какво питање, а Павле би му уместо питања настојао да изнесе своје аргументе. Како је касније признао: „Оцу Серафиму сам дошао не са питањима, већ са мишљењима.“

У једном тренутку Павле је упао у жучну полемику против Православља, коју је заснивао на чињеници да су вршени погроми над Јеврејима у Русији пред избијање октобарске револуције. Када је стао пред оца Серафима и почео да излаже своје ставове о погрому, отац је одговорио: „Нисам дужан да браним нешто што очигледно није хришћански.“ Павле нам је после тога причао: „Тај одговор је растурио у парам-парчад све моје унапред испланиране аргументе!“

Другом приликом, када је Павле изазвао оца Серафима поставивши питање да ли ће он, Павле будући да је Протестант, отићи у рај или пакао, отац Серафим му је одговорио: „Ко сам ја да одређујем да ли ћеш завршити у рај или паклу?“

„Отац је одбијао да се упушта у протестантску дијалектику“, Павле једном рекао, много година касније. „Једноставно би рекао: „Свети Оци кажу… “

У другим приликама, у разговорима са оцем Серафимом, Павле је презривим тоном покушавао да га увуче у расправу, али отац не би одговорио уопште или би једноставно устао и изашао. „Ово његово опхођење научило ме је нечему изузетном“, Павле сада каже. „Својим ћутањем и невољношћу да улази у било какве расправе, отац Серафим ме је научио да се вера прима једино ако си као дете.“ [5].

Након упокојења оца Серафима, Павле се кајао због своје суревњивости, јер га је та суревњивост лишила могућности да прими мудрост од некога ко је упамћен као истински човек Божији. На крају се крстио и постао Православни Хришћанин, а данас је активан и посвећен Цркви.

Један млађи монах, који је у скит дошао из другог манастира, добро се сећа свог првог сусрета са оцем Серафимом. За разлику од ходочасника у горе поменутим причама, овај монах себе није сматрао интелектуалцем. Он се побојавао сусрета са оцем Серафимом, за кога је већ знао да је дубок и „јак“ Православни писац.

Када му је отац Герман рекао да уђе код оца у келију, монах је ушао нервозан. Отац га је позвао, он је ушао, сео, мислио у себи шта би један такав „тупан“, имао да каже овом мудром и дубоком човеку, седе браде и продорног погледа.

Одједном, отац Серафим га упита: „Знате ли нешто о брању гљива?“

„Не …“ био је одговор новопридошлог брата.

Као врстан познавалац гљива, отац Серафим је умео да исприча све, са непатвореним ентузијазмом, о свим јестивим гљивама које се могу наћи у тој области. Брат се одмах опустио. Баш му је то и било потребно: да слуша о једноставним радостима монашког живота.

У трагању за једноставношћу, отац Серафим је избегавао све што је сматрао „духовним позерством и пренемагањем.“[6]Он се није „правио важан због тога што је монах“ због чега неки воле да иду у дугачким хаљинама, и да их поздрављају на улицама (Марко 12.38). Једна жена која је прешла у Православље сећа се:

„Била сам још увек у протестантској вери, када сам упознала оца Серафима. Иконе, мошти, манастири, и сама помисао о непрекидном појакању – све ми је то и даље било страно.

„Док сам била у посети једном пријатељу Православне вере, речено ми је да ће доћи отац Серафим. Покушала сам психички да се припремим. Када је ушао унутра, изгледао је потпуно другачије, дуге браде, дуге косе и дугачкој мантији. Рекла сам себи да то није стварно он, већ само његов спољашњи изглед, и да морам да гледам даље од тога. Покушала сам да одвојим човека од спољашњег утиска о њему, зато што спољашњи утисак неретко нема никакве везе са оним што човек у суштини јесте. Али када је у питању био отац Серафим, то једноставно нисам била у стању да постигнем. Схватила сам да то што видим, јесте отац Серафим; то јест, његово Православље, то што је монах, црна боја коју носи као симбол покајања – све то је био део онога што је он дубоко у себи био. Спољашњост и унутрашњост његовог бића биле су нераскидиво повезане. “ [7]

Отац Серафим је такође бежао од похвала и славе као од огња. Једном, након неког предавања, која је иначе имао обичај да ходочасницима одржи током лета, постављала су се питања, и неки човек је подигао руку да добије реч, и почео да хвали оца Серафима као „светог молитвеника.“ Отац Серафим га је нагло пресекао. „Пређите на ствар“, рекао је. „Како гласи ваше питање?“

На поменутом ходочашћу оцу Серафиму је пришао један млади боготражитељ који је љубио саму земљу по којој је отац Серафим корачао. Још увек не знајући Православни „бон-тон“ младић се спонтано прекрстио и поклонио испред оца Серафима тражећи благослов. „Требало би да се крстите испред икона“, рекао му је отац Серафим, „а не испред људи.“

Угледавши се на пример епископа Нектарија и, кроз њега, на оптинске старце, отац Серафим је понекад користио хумор као пастирско средство. Више пута смо се уверили да није волео да се у манастиру губи време на тривијалности, и није волео да види браћу да се смејуље свуда редом по манастиру. Истовремено, знао је да претерана озбиљност не би била од користи за размажене Американце, а посебно за омладину. Као духовни отац, морао је да узме у обзир начин на који су дечкићи и омладинци у манастиру одгајани. Њима је било потребно мало утехе, мало шале, ту и тамо, да се подигне атмосфера. У супротном, почели би себе преозбиљно да схватају, и самим тим сами себи да буду једини критеријум по коме се о свему осталом суди; а са друге стране би потонули у униније из кога би тешко сами изашли.

Свако ко је познавао оца Серафима знао је да је отац имао изванредан смисао за хумор, али такав смисао за хумор који је, као и све друго у вези његове личности, био неразметљив. Испричао нам је једну причу исти онај млађи монах са којим је отац Серафим разговарао о гљивама:

„Једном је у трпезарији отац Герман нашироко објашњавао узалудност модерне технолошке цивилизације. „Они граде небодере високо ,парају облаке“, говорио је. „Такмиче се да виде ко може вишу зграду да направи. И само граде, и граде, и граде. Када ће томе доћи крај? Могу да граде само до одређене висине, и кад заврше, шта онда?“

„Нормално, онда се појави Кинг Конг“, одговара отац Серафим.

Отац Алексеј Јанг истиче како је „отац Серафим имао склоност ка смицалицама, што уопште није било у складу са његовим карактером, изузев да сте имали прилике лично да видите те шале у пракси. Наравно, у тим смицалицама није било ничег приземног нити окрутног; међутим, понекад, али баш ретко, он је умео да се скромно нашали на нечији рачун. “ [8]

Једна од духовне деце оца Серафима наводи овај пример: „Соли [Соломонија] ми је једном испричала причу из које се види смисао за хумор оца Серафима. Била је у манастиру, после неке кише посвуда су се направиле барице, и отац је позвао Соломонију да дође и види патку у једној барици. Рекао јој је да тихо приђе да не би уплашила патку, и она је послушала. Онда је почео да се онако, истиха смејуљи, а она је схватила да је у питању лажна патка… мамац! “

Једна ходочасница, која у манастир први пут дошла годину дана пре смрти оца Серафима, присећа се како се изненадила кад је видела оца како се грудва са младима у манастиру. Испрва је помислила како је то неприкладно, међутим, када је касније мало дубље загазила у православни живот, схватила да је да се то тачно уклапало у манастир.

Отац Херман је често говорио: „Када сам први пут упознао оца, он никада није дозвољавао да своје монашко достојанство спусти на такав ниво да узме да се грудва.“ Тек касније, када је постао духовник морао је да узме у обзир и потребе млађих, па смо га виђали како се са њима грудва. Отац Серафим се са дечацима такође играо добацивања лоптом.

Још једна од врлина оца Серафима, у вези са једноставношћу и смиреношћу, била је стрпљење“. Ако сада имам макар траг од било каквог стрпљења,“ говори отац Херман, „то сам научио од оца Серафима. Мислим да је стрпљење основно чему ме је научио. “

Отац Серафим је често давао савет својој духовној деци да њихов духовни опстанак зависи од тога да ли имају трпљења усред искушења. „Ђаво хода око нас као лав“, говорио је, „али нашим стрпљењем и дуготрпљењем свих искушења можемо га победити уз Божију помоћ.“ [9] Једном, када је отац Алексеј Јанг у свом писму се жалио да су га опседала разна искушења, отац Серафим је написао да је „главни одговор на твоје питање“ садржан у речима из посланице светог Јакова: Радујте се, браћо моја, кад падате у многобројна искушења, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење. А трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јаков 1, 2-4). [10] У следећем писму упућеном оцу Алексеју, отац Серафим је нагласио да је „много боље учити се трпљењу и понизности (смирењу) него да добијемо све што пожелимо, да бисмо открили … празнину унутар себе. Нека нам Бог подари да стекнемо поверење у Њега јер Он руководи сваким нашим даном много боље него што бисмо ми сами умели. “ [11]

Трпљење је према мишљењу оца Серафима врлина неопходна не само зато што она човека држи на путу ка спасењу усред искушења и проблема, већ и зато што човека штити од искакања са пута трпљења на погрешно усмерена, духовна ревновања. „Када идемо полако, корак по корак“, једном је рекао, „и не замишљамо како ћемо једним великим скоком задобити неко (више духовно) место, ми тада добијамо могућност да у Царство Небеско стигнемо директно и нема разлога да одступимо од оваквог, постепеног напредовања. Амин“.

Превод: Сва права задржана ©Преводилачка радионица

WHO IS AGAINST SERBS IN KOSOVO AND METOHIJA

kovic-672By PhD Milos Kovic
BOGOLJUB AND ZIVORAD OR WHO IS AGAINST SERBS IN KOSOVO AND METOHIJA

(Source: the Politika, Serbian newspaper)

„A photo of the sheet of paper has been circulating on the social networks and the Internet, saying:
„At the request of the schoolmistress, Mrs Jadranka Vasic, regarding going to Kosovska Mitrovica for a rally to support the President of the Republic of Serbia I give the following statement. I do not want to go to Kosovska Mitrovica because I do not support the policy of the President of the Republic of Serbia, Aleksandar Vucic, on the final resolution of the status of Kosovo. I do not want to go under duress, because going to the rally should be a reflection of my will, not an order. In Kosovska Kamenica, September 5, 2018, Bogoljub Milosevic, teacher, ‘Desanka Maksimovic’ Primary School, Kosovska Kamenica.“

What is the significance and why the attractiveness of this document? First and foremost: Serbs and Gorani living in Kosovo and Metohija are the people who have been living in the ghetto for twenty years now, and are undergoing persecution not only from Albanian chauvinists and their NATO patrons but also from the Serbs themselves. We all know that if the President of the Republic of Serbia, Aleksandar Vučić and his associates really do violate the Constitution, and succeed in their announced intention to „divide Kosovo themselves „, recognize its „independence“ then the Serbs and Gorani in Kosovo and Metohija are going to be left at the mercy of Hashim Thaci and Ramush Haradinaj and sooner or later they will become part of Greater Albania, condemned to annihilation, assimilation, or Exodus.

The resistance to such politics stems from the most basic human right, i.e. the right to life, freedom, security, dignity, freedom and property. That is why they are persecuted by the powerful Serbs from Belgrade and their own neighbours and landlords are now being persecuted.

The making of public statements by both Bishop of Raska and Prizren Mr Theodosius and the abbot of Decani monastery, archimandrite Sava, resulted in a shameful media campaign against them, from Belgrade, even though they merely reminded the public of what has already been stated in the Message of the Holy Assembly of the Serbian Orthodox Church (SOC) of May 10th, that Kosovo and Metohija should not be divided, and that the laws embodied in the Constitution of Serbia and UN Resolution 1244 should be followed.

Kosovo and Metohija`s Sunday school teachers who, together with their Bishop, monks and clergy, opposed the surrender of Kosovo and Metohija to Greater Albania, have been punished lately, by their Serbian colleagues – school directors – by being removed from the classes based on the non-existent, fictitious pupils` and parents` requests to be transferred to „civic education“.
In every budgetary institution, from elementary schools to universities, blacklists are made of those who refuse to come to the upcoming rally to support Serbian President who advocates their removal from Serbia, abandoning them to Greater Albania.

Zivorad Lazic, the law professor at the School of Economics in Laplje Selo, also faced with threats and blacklists, said in his statement for Radio-Television of Kosovo and Metohija: „If I lose my land if I lose my home, then what is left for me to be afraid of? Of losing my job?“

This article is dedicated to Bogoljub and Zivorad, the teachers who justified and cleared their own names. That is a true legacy to their students. These students really have something to learn from their teachers. „

The author is the associate professor of philosophy
Belgrade University

https://stanjestvari.com/2018/09/11/bogoljub-i-zivorad/

Translation from Serbian: Преводилачка радионица 

Сва права задржана©Преводилачка радионица

All rights reserved ©Преводилачка радионица

Архимандрит Андреј (Конанос) о томе у које замке ђаво хоће најчешће да нас увуче

Одакле долазе све болести и патње?

андр

Извор: Православни живот (Руски)

Архимандрит Андреј (Конанос) | 26. јун 2018

Рече једном неки човек старцу Пајсију:

– Спавам по цео дан.

На шта је Старац одговорио:

– Нема ништа лоше у томе, кад спаваш, не грешиш.

Како су чудесни ови свети људи: чак и када им откријемо своје грехове, грешке и разна претеривања, они све то претворе у добру мисао, због своје скромности. Смирење им омогућава да на све гледају на благодатан начин, да сагну главу и немају арогантно настројење према другом, управо како ми радимо, па кажемо:

– Слушај мене шта ћу ти рећи! Престани с тим! Исправи то!

Не, свети људи не говоре тако што, нити било шта захтевају од другог нити траже било шта већ искључиво очекују пуно само од себе. Они себе укоревају, кажњавају себе и боре се против себе. Све друге људе воле и обожавају све и свја. Био сам задивљен речима св. Нифонта Константинопољског: „Кад видиш човека, у својим мислима падни ничице пред њим и поклони му се“. Можеш ли ти да се поклониш другом? Можеш ли да повијеш главу као кад се савија пшенични клас? Када пшеница порасте и у њој се налази зрно, клас претеже и савија се. Када приметиш то савијање, кажеш себи:

– Ту се налази зрно, ту се налази садржај.

Ако си садржајан, савијаш се. Ако нема садржаја, онда те ништа не вуче ка земљи, и параш носом облаке. Али желиш да сагледаш себе, пожелиш да будеш другачији, попут класа на почетку свог раста, рецимо тако, као у детињству. Такав је, на пример, неки згодан младић, али пун себе, који не жели да се помири са другим, јер има високо мишљење о себи, он се кочопери, и жели да буде примећен и да се његово мишљење чује …

Управо због тога је најважније имати смирење, тражити од Господа смирење, поклонити се Господу, како би нас затекао понизнима и благословио нас. Будимо изузетно пажљиви, јер гордост је, у ствари, наш највећи проблем.

Највећи мој проблем је моја себичност. Шта хоћеш да кажеш тиме? Значи и ти имаш тај проблем? Да, схватам. Капирам да гордост ни тебе није заобишла. Ако заиста размислимо о проблемима које имам и сам и које имате и ви, видећемо да је себичност у суштини највећи кривац – али буквално .. Можда ћеш ми замерити:

– Добро, шта сам толико згрешила да се разболим? Могу ли стварно да се разболим због своје себичности?

Да. Можда ниси болесна због своје себичности, иако себичност утиче и на тело, али тај протест против болести који је у теби, опет је манифестација себичности. Да си се смирила, ти би на прави начин сагледала своју болест. Јел` разумеш? Јер није проблем у самој болести; питање је како болест сагледавамо, како се болест тумачи и да ли човек то тумачење прихвата.

Твој „его“ је увек крив. Ако у свему проналазиш замерку, стално кукаш, ако си незадовољна, ако гунђаш на свој живот, ако ти нешто недостаје и стално си утучена, то ти се све догађа јер ти недостаје Христос и смирење. Недостаје ти смирење, али си зато пуна самољубља (егоизма).

Неки се људи питају:

– Како је то могуће? Који је узрок том паду?

Све може бити узрок. Човек може да падне у амбис себичности из било ког разлога. Нико вам неће указати на безбедан пут. Проблеми могу доћи одасвуд. Као што се може десити да воз испадне из колосека лево или десно тако се дешава са нашом душом. Постоји изрека да у животу пролазимо кроз многе замке и зато певамо током поста: „Душо моја, душо моја устани! Што спаваш?“ Искушења долазе и увлаче нас у мрежу егоизма.

Ђаво највише жели да нас ухвати у замку себичности, као што је некада ухватио у ту замку наше прародитеље, присиливши их да себе вреднују више од свега и да своје мишљење сматрају једини исправним. Тако и ми понављамо после њих исто:

– Хоћу да буде како ја кажем! То како ја мислим то је исправно! Него шта него је тако! То је то! Нећу да се расправљам око тога више. Ја сам у праву и крај приче!

Сви ми, у ствари, патимо од сопственог егоизма, још више од потајне себичности, која је притајенија и опаснија, јер је невидљива. Прикривена гордост највише штети човеку. Чиме се грешник уопште горди? Чак и ако је себичан, ако схвати свој грех, то је као да каже: „Свима сам на подсмех. Сви ме у мом суседству знају. Сви знају да се свађамо у кући, да се дрогирам … Сви знају да сам лош човек“.

За разлику од једног таквог човека, тебе сматрају углађеним. Углађени људи поседују подмуклију врсту себичности, јер се она не испољава отворено. Човек који не може да се суздржи да греши пред свима, на крају завршава тако што га сви презиру и клоне га се, а ту је шанса тог који отворено греши. Јер кад се људи окрену од тебе, Бог те воли. Схваташ како то иде? Бог воли грешника од кога си ти окренуо главу.

Када видиш неког ко отворено греши на улици, ти се узнемириш и кажеш:

– Види до чега је ово дошло. Какво је ово друштво? Шта вам је људи?

Са тим својим осуђивањем, блатиш тог човека и тако га понижаваш. Ти си тиме на губитку али тај човек је победник. Губитник си јер се окрећеш од њега чији је егоизам видљив. Губиш зато што се клониш човека чија је гордост видљива. А када ћеш већ једном да увидиш своју прикривену гордост? Гордост коју нико други не види. Само ти знаш да она постоји. И Господ. Можда твој духовни отац зна; ако икада има времена да ти на њу укаже, тако што полагано, изокола додирује то што ти није по вољи, она болна места.

Људи презиру грешника, склањају се од њега, и са тим презиром грешници перу са себе своје грехове. А знате ли од кога би требало да се прикривени егоисти – такозвани „добри људи“ – гнушају?

Самих себе, и то би било њихово чишћење од греха. Јер, ако се окрене од своје себичности, очистиће душу. Онда ће моћи себи да каже:

– Видиш, људи ме сматрају добрим човеком. Па ипак стидим се себе! Згрожен сам кад се погледам! Они ме зову „добрим“, али ја познајем себе да сам лажов и лицемер. Једноставно они не знају, не могу да знају моје страсти, моје слабости, моје пороке, мој тајни живот, моје речи, моје фантазије, о животу који проводим у свом дому и како се односим према најмилијима … Нисам такав каквим се представљам. Ја сам лош човек.

Ако се не стидите својих скривених дела пред људима у вашој околини, то значи да вам се та ваша дела допадају. Зато их понављате. Неки се жале свом духовном оцу:

– Знаш, оче, твоје речи су повредиле мој понос. Повредио си моје самољубље.

Међутим, нема ништа лоше у томе што су ти понос и самољубље повређени. Не брини за то. Када је твој брат увређен, иди и помози му. Али када је твој его повређен, заборави, пусти га.

– Али како то постигнем?

Пусти свој рањени „его“, оставите га нек умре. Нека цркне у потпуности и не покушавај да га касније вратиш у живот. Немој ићи свом духовнику да твој повређени его још више потхрањује, већ радије иди нека он тај твој его докрајчи. Немој се упињати да му објашњаваш како је други неправедан према теби, већ реци: „Ја сам погрешио!“

Јер ако тражиш самооправдање, како можеш да васкрснеш своју душу?

Из књиге „Када Христос постане твоје све“,

Превод са Грчког: Кирил Николаев.

http://www.pravmir.com/280420-2/ /

Сва права задржана ©Преводилачка радионица

Интервју са сестром Гаврилијом

gav

Сестра Гаврилија, Гркиња, монахиња је и духовно чедо свима знане мати Гаврилије (1897-1992), која је позната као грчка „подвижница љубави“. Без крова над главом, без ичега свог, мати Гаврилија је постала пријатељ свету Христа ради. Многима од нас је позната кроз биографију, коју је написала монахиња Гаврилија, и која је у Грчкој доживела четрнаест издања, два издања на енглеском језику, и један превод на француски, српски и арапски језик. Поред предавања о својој духовној мајци, сестра Гаврилија је широм Грчке позната по касетама и ЦД-овима са православним дечијим песмама. Једна Гркиња је рекла: „Песме су толико добре да их сва деца и одрасли знају напамет. Човек одједном почне да их певуши док иде улицом“. Са сестром Гаврилијом и Николасом Карелосом, нашим дописником из Грчке за „Пут у Емаус“, сусрео сам се ради овог интервјуа маја 2001. године у малом атинском кафићу. Њена непосредност, топлина, спонтаност и ненаметљива мудрост у одговорима на наша питања живо су нам дочарали „подвижницу љубави“ – кроз ћерку открили смо мајку.

Пут у Емаус: Можете ли нам рећи нешто о себи, и како сте упознали мати Гаврилију?

Сестра Гаврилија: Што се мене тиче нисам била атеиста, али нисам одлазила у Цркву. У цркву сам одлазила око три пута годишње за велике празнике. У једном тренутку осетила сам да мој живот никуда не води. Споља гледано била сам успешна, имала сам друштвени живот, али изнутра у мени је било пусто, а знала сам да човек није рођен да би тако живео. Стога, Богу сам поставила питање, и то доста дрско: „Боже ако те има дођи одмах!“ Он се баш није појавио у делићу секунде, али је „дошао“ око недељу дана касније. Пошла сам да купим неке касете, и уместо да одем директно, кренула сам заобилазним путем. Возила сам мотор, са кацигом и чизмама, и зауставила се испред продавнице у којој су се продавале иконе, књиге и јеванђеља. Осећала сам се као неко „страно тело“, потпуно ван контекста. Ушла сам у продавницу и сви су ме погледали са чуђењем шта ћу ја ту. „Молим вас“, рекла сам, „хтела бих да купим Јеванђеље“. Жена је рекла, „Оригинал или превод?“ „Превод и оригинал“. Онда сам помислила, „што да не купим и молитвеник?“ Нисам имала појма шта је то молитва, нити сам имала представу о молитви, и било ме је срамота да покажем своје незнање, па сам рекла, „Да ли имате молитвенике?“ Она је одговорила, „Да, тамо су“, и показала ми на полицу дужине око пет метара. Било ме је стид да питам који је најбољи, па сам изабрала један са корицама које су ми се највише допале – на корици се налазила слика немачког сликара са представом Христа како клечи у Гетсиманском врту. Узела сам те две књиге и вратила се на посао – у то време сам радила у рекламној агенцији – и после посла, у пет часова вратила се кући и поцепала папир у који су биле умотане књиге. На врху је био молитвеник, и када сам погледала у корице баш тог тренутка се догодило преумљење – прекретница у мом животу. Сручила сам се на под и ридала читав сат. Била сам исцрпљена, телом, али на крају тих сат времена била сам сасвим сигурна да се изван затвореног прозора налази пет стотина хиљада милиона људи који су ме волели – ма, нису ме волели већ обожавали. Имала сам јак осећај да сам вољена. У том тренутку нисам знала шта је то љубав, да је љубав Неко, а не нешто. Устала сам са пода и то је било то. На поду је остала моја некадашња личност, а ја сам доживела обнову. То је био мој препород, и тек неколико месеци касније сам схватила да је та љубав коју сам осетила била Сам Христос, и схватила да ми не идемо ка Њему, већ да Он долази нама. Тако је ово стање трајало месец дана док нисам отишла код свештеника и почела да му говорим о свему што ми је лежало на срцу. Он ме је толико дубоко разочарао, да не могу да вам опишем. Тако сам себи рекла, „Значи такви су свештеници. Хвала Богу што нисам у животу крочила у цркву. „Тако сам заборавила на ово своје поновно рођење и да сам нова личност али сам престала да одлазим на поједина места и да убијам време како сам то раније умела. Чак сам престала и да пушим. Значи, са једне стране постојало је то велико разочарење, али нешто касније сам срела пријатеља који је био текстописац, композитор, и коме је Христос помогао. Он се дрогирао и Господ га је спасио. Месец дана после тог мог искуства, назвала сам га и рекла „Морам доћи код тебе, јер имам да ти испричам нешто предивно што је Христос учинио у мом животу“. Он је рекао: „Изволи, дођи“. Међутим, након разочарења са свештеником није било више шта да се каже. Нисам отишла. Тако је прошла читава година, и на крају је тај мој препород ишчилео, и нисам више била верник. Пропушила сам и правила глупости као и пре.

Код тог другара сам ипак отишла једног дана, и у једном тренутку он је отворио Јеванђеље да прочита пасус. Најстрашније сам се досађивала, али сам угасила цигарету и саслушала до краја. На крају сам рекла: „Не знам о чему се ту ради, али што се мене тиче, одох у Индију“. Упитао ме је: „И шта ћеш у Индији?“ Рекла сам: „Да нађем учитеља. Желим неког да ме руководи у мом животу“. „Постоје учитељи и овде“. „Ма дај, не зезај ме. Овде је пустиња, нема ничег“. „Не, не, постоје учитељи. Имам једну пријатељицу која је боравила у Индији“. „У Индији? Шта је радила тамо?“ „Радила је са оболелима од лепре, она је подвижница“, рече он. „А чиме се бави?“ „Монахиња је“. „Монахиња! Шта, ја да идем код монахиње? Ниси нормалан, пролупао си. Што даље од мантије до краја живота. Завршила сам са тим“.

Али ипак, сестро моја, пробудила сам се, отишла, и чим сам је угледала знала сам да је то личност коју сам чекала. Било ми је четрдесет, а чекала сам од своје двадесете године. Тада ми је помисао да будем монахиња изгледала грозоморно, али, хвала Богу, нисам устукнула. Тако, упознала сам мати Гаврилију, и више се нисам одвајала од ње. Пресудан тренутак је био, када сам морала да је оставим јер сам желела да постанем монахиња. Нисам могла да је поведем са собом у манастир, већ јој је било 96 година, а морала сам да донесем одлуку – као што наш Господ каже у Јеванђељу, да бисмо пронашли своју душу морамо је изгубити. (И тешко оном ко оде у манастир из другог. разлога Тамо се иде Христа ради, а никада због човека.) Дакле, то је моја прича. То је било 1984. године. Две године касније сам постала монахиња, али не због мати Гаврилије. Она ми никада није натурала монаштво, а само четири од њене духовне деце су постали монахиње односно монаси.

Пут за Емаус: Можете ли нам рећи нешто о детињству мати Гаврилије ? Она је била дубоко верујућа Православна Хришћанка, али се никада није удавала?

Сестра Гаврилија: Да, имала је своје разлоге – иако знам да није делила став припадника Православног братства „Фос“ или „Зои“ (Светлост и Живот), који подстичу безбрачност код верног народа. У њено време тај покрет није постојао, а ни она сама није заговарала тако нешто. Рођена је у Цариграду, а била друга жена која је похађала Универзитет у Солуну. Не заборавите, родила се у 19. веку, а тада су жене баш ретко одлазиле на студије. Ипак, студирала је филозофију и дипломирала ботанику на универзитету у Швајцарској. Наравно, говорила је и неколико страних језика. Касније је студирала физиотерапију у Лондону и тамо дипломирала. Тамо је све време била активна у помагању ближњима. Године 1938., када је отишла у Лондон са једном фунтом у џепу, то је било први пут да се са потпуним поверењем предала у Божије руке.

Пут за Емаус: Да ли је тада већ почела да живи без новца?

Сестра Гаврилија: Не знам да ли је живела у нестицању 1938. године. Са нестицањем је отпочела од тренутка када је у себи осетила унутарњи позив на то. Тај позив је уследио 1954. године. Међутим, увек је био присутан тај унутрашњи глас који је водио. Такође је имала духовнике, као што сам поменула у књизи, и у ствари, њени духовни очеви су знали за ту њену унутрашњу потребу и поштовали је, па је нису спречавали. Имам писма од једног од њених духовних отаца, оца Лева Жилеа, у којима је написао: „Имате посебан призив у Цркви. Ослушкујте тај призив и идите куда год да вас Свети Дух поведе. Никада се не везујте ни за кога и ни за шта. Будите слободни. Куда год да вас Свети Дух поведе, идите“. Таква је била њена идеја водиља у животу: да се никада не везује. Током Другог светског рата боравила је у Енглеској, а потом у Грчкој где је радила у америчкој, квекерској пољопривредној школи у Солуну. Касније, је у Атини отворила ординацију за физикалну терапију. Тамо је почела да увиђа да успех који је имала, није постигла захваљујући својим способностима, пошто су се дешавала чудесна исцељења.   Говорила је: „Како да се усудим да узимам новац од људи, како да прихватим било какву накнаду кад нисам ја та која исцељује? Неко их други исцељује. Дана 24. марта, 1954. године примила је свој духовни позив. Позив се садржао само у једној речи: Индија, а затим је уследила реченица: „Иди, продај све своје, подај сиромасима и ходи за Мном.“ Та реченица је била и остала цео њен живот. Говорила је: „Христос ходи преда мном и ја се трудим да Га пратим“. Пошто је била изузетно блага, веома скромна личност, увек је на овај начин говорила о себи. „Ја сам ништа; пуки посматрач. Ја не чиним ништа“.

Пут за Емаус: Тако је отишла у Индију, и колико је била тамо? 

Сестра Гаврилија: Пет година је била у Индији, без пара, без препорука, не знајући шта је чека. Она је само пратила са поверењем свој унутрашњи глас. Знате, на грчком реч „вера“ има у корену значење поверење. У речи „емпистосини“ (поверење), имамо реч „писти“, а то је вера. Ова реч такође значи поверење. Она је сав свој живот предала у руке Божије. Он јој је говорио куда да иде, и то не некаквим великим неонским светлима на небу, већ кроз позиве које је добијала од људи. Знате, позив је један од начина на који Господ разговара са нама. „Молим те дођи овамо, учини то и то; молим те дођи тамо у ту болницу.“ Тако је провела пет година без новца, и често би наглашавала ову фразу без новца, јер чак и са неколико долара у џепу човек може да пронађе неку собицу негде, али кад нема новца нимало, онда никуда не идеш и мораш бити потпуно послушан Божјој вољи. Нема другог избора. Дакле, у томе се састојао њен подвиг. Послушност и нестицање, без алтернативе. Не оно: „Не допада ми се овде, па ћу тамо“. Исто као да је Бог рекао: „Не, ићи ћеш тамо куда ти кажем да идеш, и ако ја желим да одеш на боље место, уредићу ствари тако да ће те људи сами тамо позвати“. Тако је она с љубављу прихватала Његову вољу.

Пут за Емаус: Шта је радила у Индији?

Сестра Гаврилија: Углавном је радила са оболелима од лепре. Тамо је упознала и Мајку Терезу. Радила је са слепима, са парализованима. Чинила је људима све што им је било потребно. На пример, неко време је прала кошуље у колонији лепрозних, зато што такав посао треба да ради неко ко је здрав. Дакле, прала је на руке по педесет кошуља дневно. Такође се бавила физиотерапијом, давала је часове енглеског језика, шта год се од ње тражило. Љубав са великим Љ била је њен путеводитељ. Свети Августин је говорио „Љуби, и чини што ти је воља.“ Када човек истински воли, он не може другачије а да не чини добре ствари и да даје љубав. Након много година постала је монахиња.

Пут за Емаус: Када је постала монахиња?

Сестра Гаврилија: 1960. године, када јој је било 62 године, и тада је тај унутрашњи глас водио. То је као у причама, док се молила Богу, сама, у тихом окружењу, унутрашњи глас јој је дошао: „Отићи ћеш у Ландор, и тамо ћеш добити упутство шта даље“. Недељу дана касније, у посету јој је дошла једна пријатељица, Францускиња, која је пре тога постала индуистичка монахиња и након кратког боравка у Индији разболела се од дизентерије. Питала је: „Не могу да останем овде, хоћеш ли молим те са мном у Ландор? Сада не могу да се вратим у манастир“. Тада се Аврилија сетила да јој је током молитве изречена реч „Ландор“, а када је стигла у Ландор, тамо је њу дочекао Американац, стоматолог и одвео да је упозна са Американком Нели Грејем Кук, која је потом написала писмо оцу Теодосију у Витанији у Светој Земљи о мати Гаврилији. Тако, неколико месеци касније, мати Гаврилија путује за Витанију и тамо постаје искушеница, и од њеног имена Аврилија постала је монахиња Гаврилија, што је исто што и Гаврила. Након тога патријарх Атинагора Константинопољски шаље мати Гаврилију у Француску, у заједницу у Таизе где је боравила неколико седмица. У то време тамо је постојала једна Православна капелица и неколико свештеника, али присуство Православља у Таизу није дуго потрајало, убрзо се заједница распала тако да су је након тога послали у САД, где је, уз благослов Грчког архиепископа Јакова, обишла седамнаест држава, обраћала се Грцима и другим народностима у Америци, Православнима и инославнима. На жалост, немамо сачуване траке са ових путовања. Надам да ће се једнога дана неки записи појавити. Сво то време, увек је била са неким ко је ментално или физички био болестан, помагала му да иде лекару или на клинику. Током овог периода свог живота, живела је у Швајцарској и другим деловима Европе: Немачкој, Француској и често је пратила разне ментално оболеле људе у психијатријске болнице. У Енглеској се у Есексу срела са оцем Софронијем, и он је желео да она преузме сестринство у манастиру, што се није догодило због њеног завета да се не везује ни за једно место. Потом је отишла у Африку (као монахиња, наравно), а затим, у Немачку са митрополитом Немачким Иринејем, Грком, који је сада на Криту. (Током година владавина хунте [војне диктатуре] у Грчкој он је био прогнан у Немачку и она је отишла са њим, прво у Немачку, а затим у Африку.) Потом је поново пошла у Индију са оцем Лазаром Муром, свештеником Руске цркве који је своје последње године живота провео на Аљасци. Осамдесетих година живела је у кући у Атини, коју је добила на поклон од једног свештеника, која је била слична студентском дому. У ту кућу су долазили Грци из целог света – монаси, монахиње, свештеници, архијереји, лаици, а међу њима, била сам и ја. Цркву сам пронашла кроз мати Гаврилију – мати је била као врата кроз која смо сви улазили. Прво ме је послала на Свету тајну исповести, и тако је све почело. Након што сам дошла да живим са њом, отишле смо на Егину, где се разболела од рака лимфних жлезда. Имала је Хоџкинсову болест, па смо се вратили у Атину да тамо дочека свој крај, али Господ није желео да она сконча тада. Десило се чудо какво до тада никада нисам видела! Једног јутра на Велику Суботу, вратила се из цркве после литургије, а натечене жлезде на врату су нестале! Скакала сам од среће по сред собе! Не могу описати ту радост – када схватиш да је Бог истински жив. Ми заборављамо на Његову присутност у нашем животу, али чим се догоди неко овакво чудо, оно нас подсети да је Он ту са нама и да Његова љубав никада не престаје. Дакле, мати је оздравила, па смо пошле на острво Лерос где је живела још две године, а потом се преселила на небо. Лерос је био последње место у коме је живела. Навела сам вам низ догађаја и датума, али њен живот се није састојао у одласцима тамо-амо, већ, што је најважније, то је био живот који је одражавао њено унутрашње и спољашње искуство.

Пут за Емаус: Три од главних нити живота мати Гаврилије су нестицање, послушност Богу и љубав. Остаје још једно важно питање – како је она била сигурна да је тај њен унутрашњи глас од Бога? Са тиме се сви ми боримо: „Да ли ме Бог води или је то плод моје маште?“

Сестра Гаврилија: Ако је ваш духовник са друге стране жице, назваћете га. Ако је у истом граду, одмах одлазите њему. Али ако нисте близу духовника, рецимо да сте у Кини а он у Грчкој, прво ћете да се помолите: „Ако је ово само моја уобразиља, Господе, дај ми јасно до знања да то није Твоја воља, већ само плод моје маште“.  Друго, шта си добио као упутство? Да ли је то нешто у складу са Јеванђељем? Да ли је присутан осећај гордости у срцу због тога што ћеш то нешто да радиш? То није био случај са мати Гаврилијом. Она се дописивала са својим духовним оцима кад год није била у Грчкој. Док је била млађа и живела у Лондону за духовног оца имала је Митрополита Јакова Вирвоса Тијатирског, касније је њен духовник био познати старац са Патмоса, отац Амфилохије Макрис. У тренутку када је отац Амфилохије напустио овај свет, добила је писмо од оца Лева Жилеа, а онда је он постао њен духовни отац. Ни недељу дана није била без духовног оца. Увек је имала духовника.
Пошто је дуго живела, њени духовни очеви, природно, напуштали су овај свет, тако да их је имала неколико. У тренутку када сам је упознала, отац Агатангел Михалис био је њен духовник и он јој је дао стан у Атини. Касније, када смо отишли за Егину, а потом на Лерос, имале смо оца Дионисија Микроајананита (он је био и мој духовни отац) из малог скита Свете Ане на Светој Гори. Он је био њен последњи духовник. Међутим, мати је увек добро проверавала тај унутрашњи глас. Осим провере са својим духовним оцем, и Јеванђељем, човек се може запитати и ово: „Да ли осећам нервозу?“ Ако је тако, онда то није од Бога. Али прво правило је: најбоље питај свог духовника.

Пут за Емаус: Отац Амфилохије Макрис је постригао мати Гаврилију у схимонахињу?

Сестра Гаврилија: Да.

Пут за Емаус: Чак и пре него што сам дошла до поглавља у животопису у коме се он помиње, размишљала сам о томе колико су они били сродне душе. Обоје су имали јаку жељу да помажу људима, јаку жељу за мисионарењем.

Сестра Гаврилија: Када је отац први пут видео мати, она је била са сестром Томаис која је сада на Новом Зеланду. Раширио је руке и рекао: „Молио сам се Богу да ми пошаље монахиње које ћу да пошаљем даље у свет“. Његов манастир посвећен Благовештењу, на Патмосу, је у основи био мисионарски манастир.

Пут за Емаус: Волела бих да попричамо о њеном искуству у Индији, јер има пуно људи у САД и Западној Европи који су још увек „пола-пола“ – мало су Хришћани, а мало су за „ново доба“. Прво, како је мати Гаврилија, као веома побожна Православна Хришћанка, која никада није компромитовала веру, живела са Индусима, посебно онима са којима је радила у колонији лепрозних у ашраму (прим. прев. назив за хиндуистички манастир)?

Сестра Гаврилија: Мати Гаврилија није живела у ашрамима са њиховим монасима и монахињама, већ је радила у стационарним установама при тим ашрамима. Али, сваког је прихватала на богоугодан начин. Бог и нас саме на исти начин прихвата. Бог и атеистима шаље и сунце и кишу; а тако ни мати Гаврилија није правила разлику међу људима Било да је човек Муслиман, Јеврејин, Хиндуиста, Будиста, атеиста – она је сваког прихватила и волела. Истовремено, умела је да у дубини човечије душе види Христа Кога сам човек у себи још није препознао. Имала је обичај да каже да човек који поштује другог човека, у ствари поштује Христа у свом срцу, у сопственој души. Дакле, поступно исто се односила према Индијцима и према нама – али као што сам навела у књизи, њен позив је био ка изгубљеним овцама дома Израиљева. Њен рад се састојао у томе да се врате Христу млади из САД и Европе, који су одлазили у Индију да постану Хиндуисти.

Пут за Емаус: Како јој је то полазило за руком?

Сестра Гаврилија: Искључиво својим присуством. Она није никоме држала проповеди о Христу, била је испуњена љубављу и држала проповед над свим проповедима – проповедала је својим примером, обрасцем свог живота. Млади који би је упознали, видели су у њој личност која није боравила у Индији да би постала Хиндуиста. Радила је са болеснима и сиромашнима, била скромна, стрпљива, пуна љубави, и творила је свако добро дело које Христос жели и од нас да творимо, а људи су се питали: „Шта ће она овде?“ Разлог њеног боравка тамо био је да се сви ти људи врате Христу. Постоји једна прича, без премца, о младом Аустралијанцу, Алану, који је већ као Хиндуиста дошао у Индију да на траци сними свог гуруа Шивананду. Бог је допустио да се Алан разочара у Шивананду, и баш у тренутку његовог разочарења Мати Гаврилија га је, на врло мудар начин, миц по миц, вратила Христу.

На крају, Алана је крстио отац Лазар Мур, па је постао православни мисионар.

Пут за Емаус: Претпостављам да је било и много других примера.

Сестра Гаврилија: Да, много примера, а најупечатљивији случајеви су били атеисти. Видела сам пуно младих, масона, поклоника разних култова и секти новог доба, каратиста, свих врста људи који су јој долазили у њену кућу у Атини, и Бог је чинио чуда.

Пут за Емаус: Како је мати Гаврилија очувала свој духовни живот нетакнутим, без падова у верски синкретизам, нарочито боравећи у страној култури, презасићеној Хиндуизмом? Не желим да кажем да би неко намерно прешао линију и издао Христа, већ претпостављам да би човек лако могао да се занесе и застрани у покушају да другог утеши или у жељи да буде део тог живота.

Сестра Гаврилија: Њени корени су дубоко сезали у Православље и њена породица је била верујућа. Она је још од детињства имала те корене. Човек који се вери научио од својих очева и праочева тешко да може да постане верски еклектичан, за разлику од неког ко нема те корене. Мислим да због тога она никада није упала у неку врсту верског синкретизма. Волела је људе, трудила се да се свако осећа пријатно. Није имала критички однос према људима, нити је о људима размишљала у смислу „ниси у праву“. Никада се није тако опходила ни према коме.

Пут за Емаус: Њена душа је била дубоко укорењена у Христу …

Сестра Гаврилија: ….. тако да није постојала опасност од синкретизма. Ми смо сви некако верски уображени: „Ја сам Православац“, или када су у питању друге вероисповести, „Ја сам Муслиман“. Не сме човек да повређује туђ понос, да му вређа верска осећања и да онда очекује резултате. Човеку се мора приступити са нежношћу и љубављу – не са нежношћу у смислу дипломатског приступа, већ из истинске љубави. Тада ће тај други полако почети да схвата да му нешто недостаје. У њему ће се родити жеља да задобије то што ви имате. „Хоћу да знам како ти тио полази за руком. Покажи ми како то да си смирен, веран, да ниси нервозан и плашљив …?“

Пут за Емаус: Да ли је она икада покушавала да поразговара са Хиндусима о разлици између њихових многобројних божанстава и Христа? Очигледно, и да јесте она не би разговарала са њима на претерано ревносан, на начин како то протестанти чине.

Сестра Гаврилија: Она је чекала као прави ученик Христов који нам је рекао, „Подај оном ко ти тражи.“Не дајемо ако се од нас не тражи, јер ако тражим нешто од тебе, то значи да ми нешто недостаје и да сам спреман да то прихватим и разумем. Ако ми држиш проповед, а да те ја ништа нисам питала рећи ћу у себи: „Нек прича, баш ме брига.“ Нећу обраћати пажњу на то што си ми говори. Дакле, она је чекала Хиндусе да јој сами поставе питање. Никада није тек тако делила Јеванђеље, већ је чекала да јој неко тражи. Имала је обичај да им да да читају „Подражавање Христу“ Томаса Кемписа зато што се у тој књизи налазило пуно позивања на Јеванђеље. У једном периоду, када је радила у амбуланти при Шиванандином ашраму, његов ученик, Чичананда разбеснео се усред предавања и плануо. Било му је жао због те реакције и касније се обратио мати Гаврилији: „Јесте чули шта се десило? Постоји ли нека књига да ми дате да прочитам? “ Он је у њој видео човека који поседује неку врсту подвига и духовности. Њему та врста Хришћанства није била позната. Знао је за друге врсте Хришћанства – оне активне, на друштвеном плану, мисионарске школе других деноминација. И тако му је дала Добротољубље. Био је под великим утиском, и после тога је отишао да посети Свету Гору. Хиндуистички монах – замислите само!

Пут за Емаус: Задивљујуће. Рекли сте да је мати Гаврилија у Индији видлеа пуно младих да тражи гуруа. Какво је било њено мишљење о утицају источне духовне праксе на западно-хришћанску душу?

Сестра Гаврилија: Имала је обичај да каже да је хиндуистичка духовност у реду за Индусе, али што се тиче Европљана или Американаца, који одлазе тамо да траже Бога, они имају једну особину коју Индуси и њихови дедови немају – а то је извесна доза духовна гордост.“Желим да постанем Хиндуиста да бих се разликовао од својих пријатеља у Француској, Италији, Америци.“ Ово искушење је блиско људима који су сталној потрази за егзотичним духовностима. Говорила је: „Дођу тако обучени у наранџасту одећу, пуштених брада и раде ово, оно, али ту је присутно то несретно искушење гордости и због тога многи млади западњаци, који оду у те индијске ашраме заврше на психијатријским клиникама. “ По хиндуистичкој филозофији, гуру, духовни отац, је аватар, за кога се сматра да је сами Бог. Дакле, сад разумете колико јој је било жао те омладине. Говорила је: „Уместо што на прво место стављамо човека, требало би на прво место ставити Бога“.

Пут за Емаус: Мати Гаврилија се никада није упознала са Махатмом Гандијем, јер је он умро пре него што је она стигла у Индију, али сте неколико пута у књизи поменули да га је ценила. Због чега га је ценила?

Сестра Гаврилија: Зато што је на свом ноћном сточићу држао Беседу на Гори и читао је сваки дан. Његова филозофија се заснивала на одрицању од насиља, а такође је изузетно поштовала и Гандија и Мартина Лутера Кинга зато што никада нису насиљем одговарали на насиље. Они су на зло одговарали добрим, и у томе се састоји чудо љубави. Ако ударамо по нечијем поносу, тако никада нећемо стећи пријатеља, али ако човека прихватимо са љубављу, и не будемо агресивни према њему – тада побеђујемо. Милиони Индијаца су се ослободили британске власти на овај начин.

Пут за Емаус: Док је одлазила на путовања по САД можемо да претпоставимо да је разговарала са својим православним сународницима Грцима, али како је успела да допре до Протестаната?

Сестра Гаврилија: Знате, свако од нас има неку крвну групу А, Б, АБ или универзалну О. Мислим да је у духовном смислу припадала нултој групи. Имала је способност да се обраћа људима који су припадали разним духовним правцима и они су је разумели. Дакле, ако је била у могућности да допре до Муслимана и Јевреја, замислите само колико је тек умела да допре до Римокатолика и Протестаната! У књизи се налази прича о томе како је Протестантима одржала предавање на тему Пресвете Богородице. Можете ли замислити то? Предавање је одржала са великим успехом. Једноставно је умела. Љубав нас води да кажемо шта треба и начин на који треба да кажемо.

Пут за Емаус: Можете ли нам испричати нешто о њеном сусрету са Мартином Лутером Кингом? Ово је посебно важно за нас Американце јер има много људи у црначким заједницама широм САД, који су све више заинтересовани за Православље. Та прича би могла да дода још једну димензију да сазнамо да се једна Гркиња, монахиња, као што је то била мати Гаврилија, дружила са Мартином Лутером Кингом.

Сестра Гаврилија: Само знам да су се упознали, јер у супротном не могу другачије да објасним како се спријатељила са његовом мајком и удовицом Коретом. Познавала их је лично.

Пут за Емаус: Да ли је радила са њима?

Сестра   Гаврилија: Не. У време када их је упознала, пратила је једну слепу особу на путовању са Хаитија до САД на лечење, као и једну слепо-глуву девојку из Атине, која је тражила школу у коју да се упише. Тада је мати упознала Мартина Лутера Кинга. Такође је упознала Роуз Кенеди. Веома је поштовала то што је Кинг био миротворац.

Пут за Емаус: Дакле, након што је пострижена она се није у манастиру задржала заувек? Стално је пратила тај свој унутрашњи глас?

Сестра   Гаврилија: Прво је била искушеница у Витанији, а затим добила позив и благослов Васељенске патријаршије да оде у Цариград, а касније у Таизе и тако даље. Никада није ишла на своју руку. У срцу је била слободан човек, али споља је била у Цркви. Ту је разлика.

Пут за Емаус: Када се вратила у Индију након пострига, како су Индијци и протестантски мисионари са запада, који су је познавали, реаговали?

Сестра   Гаврилија: Бојала се да ће изгубити пријатеље, али догодиле се управо супротно, јер су њени пријатељи Индијци рекли: „Сада сте монахиња, ми смо монаси, па смо још блискији него раније“. Протестантски мисионар из Америке, Стенли Џонс, позвао је мати Гаврилију као монахињу на турнеју по Америци. А знате зашто? Зато што је видео комбоскини [плетену бројаницу] и рекао: „Хоћете да кренете са мном и објасните протестантима све у вези бројанице?“

Пут за Емаус: Ово је добра поука нама да не избегавамо разговоре са другим Хришћанима о вери, зато што су они често отворенији него што ми очекујемо.

Сестра   Гаврилија: Да, и знате шта још? Сви смо ми жедни. Чак и ако човек о томе не размишља, жеђамо за истинама које припадају нашем наслеђу. Чак и ако смо Протестанти, негде у себи знамо да имамо заједничко наслеђе. Протестантизам се појавио током 15. и 16. века, али претходних, ранијих векова имали смо заједничко наслеђе. Зашто смо то наслеђе одбацили? Сада, живим на острву Лерос и током лета овде долази на хиљаде туриста. Пре него што сам почела да пишем књигу о Мати Гаврилији, била сам типична монахиња, и имала сам послушање да сликам иконе. Бавила сам се иконописом и прочитала пуно књига о теологији иконе. Сада, када сретнем неког туристу – обично у једној од цркава – питам их одакле су, али их не питам из које су цркве. Уместо тога, почнем да им говорим о иконама – икона је један од најјачих мисионарских средстава у Православљу. Међутим, литургија је врхунско мисионарско средство. Не морате да разумете ни реч, само се погрузите у литургију. Након тога долазе иконе, тамјан, свеће, све остало. У прошлим вековима морали смо да изађемо из своје земље да бисмо упознали људе из других вера. Сада, ти људи долазе нама. Туризам је изузетно мисионарско средство, јер доводи људе у ваш дом. То даје нам могућност да на љубазан начин – кажем, на начин пун љубави, никада као проповедник, јер проповедање вређа другог – да им се покаже благо које нам је свима заједничко.

Пут за Емаус: У књизи, мати Гаврилија говори о послушности и каже: „Шта вреди послушање ако човек нема љубави? Каква је сврха бити беживотни робот? Најважније је волети“. Може ли ово елаборирати?

Сестра   Гаврилија: Да, овде имамо речи „послушност“, и „дисциплина“. Многи људи мешају те две речи. Једно је бити послушан, а друго је бити дисциплинован. Бити дисциплинован то је као када војник каже: „Да, ви сте тако наредили и сада ћу поћи на врх брда и побити три хиљаде људи, а онда ћу се вратити“. Ту није присутно осећање љубави. Најјаснији пример послушности је наш Господ, који је дошао на земљу из послушности своме Оцу. „Послушни“, како свети Павле каже, „до смрти на крсту“. Када је човек послушан он не сме да заборави да реч послушност у себи садржи љубав. Ово је истина чак и ако се извади из контекста Цркве и стави у контекст двоје младих који се воле. Неко жели да уради шта год други жели, „Идемо у биоскоп“. „Идемо.“ Или, „Не, идемо у планине.“ „Важи, идемо да пешачимо“. Желиш то што други хоће, чак и пре него што сазнаш шта он жели. Дакле, верник је онај ко жели све што Бог жели. У томе је ствар, и на то је мислила мати Гаврилија. Могу да се дисциплинујем, али то није ништа. Битно је да будемо послушни се љубављу. Када знамо да нас наш Небески Отац воли, не можемо а да не будемо послушни. Када знамо да нас наш земаљски духовни отац воли, желимо да га послушамо. Након што сам упознала мати Гаврилију, она је постала моја духовна мати, и шта год да ми је говорила, ја сам то радила, не зато што сам била дисциплинована, већ зато што сам била послушна с љубављу. Дакле, ако имате потешкоћа да урадите и најмању ствар коју вам ваш духовник налаже, то значи да у вашем односу нема довољно љубави.

Пут за Емаус: Управо тако. У том истом смислу, отац Лазар Мур, који је био духовник мати Гаврилији у Индији, изјавио је нешто врло интересантно: „Иди куда год пожелиш, чини шта год хоћеш, све дотле док се придржаваш постова“. Да ли је пост био једно од њених главних, уобичајених метода?

Сестра Гаврилија: Да. Када смо се упознале, покушавала сам да постим како Црква то од нас тражи. Пре тога нисам појма имала шта је то пост. Убрзо сам схватила колико је пост мудра ствар зато што када постиш имаш мање енергије, мање адреналина, мање свега што потпомаже да се живи у оваквом савременом свету, стога пуно енергије се усмерава на небеско. Више нисмо претерано везани за то шта ћемо да једемо и пијемо. Прве године када сам упознала мати Гаврилију, нешто мало пре Великог поста, и покушавала сам да постим по типично монашком обичају – који није за лаике – да не једем и не пијем прва три дана. Била сам пуна ентузијазма, скоро зилот, па сам постила та три дана. Нисам била на земљи, већ негде другде. Имала сам осећај да лебдим. Дакле, било ми је фантастично. Годинама касније, нисам више могла тако да постим јер кад сам постала монахиња постала сам и анемична, али ипак, тај метод Цркве је веома мудар. То помаже да се дубоко види у своје срце, да се погледа даље од ове земље. Помаже да се осећамо другачије.

Пут за Емаус: То је интересантно због тога што би човек очекивао да јој отац Лазар пише о смирењу или молитви, а он јој пише о нечему тако телесном и обичном.

Сестра Гаврилија: Да, и ако човек пости он стиче осећај да је заштићен, како у писму каже и сам отац Лазар. Када постимо имати већу заштиту од непријатеља.

Пут за Емаус: Још један интересантан цитат мати Гаврилије је следећи: „Ако желимо да будемо добри монаси требало би да у сваком тренутку дајемо првенство и предност Богу у односу на монаштво“.

Сестра   Гаврилија: Да, зато што смо понекад склони да се зауставимо на спољашњем изгледу, на спољним елементима монаштва, на правилу: „Носиш ово, седиш овако, ово радиш, овоме дајеш предност“. На то је мислила када је говорила да у сваком тренутку треба дати Богу првенство над монаштвом у смислу правила, ритуала. Читамо код пустињских отаца, када је један од отаца био на молитви и неко му је покуцао на врата, он је отворио и претварао се као да се до тог тренутка када је овај закуцао на врата није молио. Примио је брата, поразговарали су, и након што је брат отишао, авва је наставио да се моли. Понекад ми монаси упаднемо у ту замку, „Ја сам монах и од три до четири часа врата су затворена“. На то је она мислила. Наравно, ми поштујемо одређена правила, али дајемо првенство Христу.

 

Пут за Емаус: А њена врата су увек била отворена?

Сестра Гаврилија: Имала је она своје време, наравно, која је проводила у потпуној усамљености, али то је било у касним ноћним часовима. Стално су је позивали телефоном, и до једанаест часова увече, али после једанаест до раног јутра била је слободна. Суштинска ствар није да човек постане монах, већ је суштина у томе да човек постане Хришћанин. Ту је разлика.

Пут за Емаус: Дала је леп одговор на питање: „Када видимо нешто погрешно у другом, како можемо да га променимо?“ Чини ми се да је кључ њене личности у томе да никада није хтела да мења људе.

Сестра   Гаврилија: Никад.

Пут за Емаус: Како су се промене дешавале у људима који су били са њом?

Сестра Гаврилија: Даћу вам један једноставан пример. Сећам се, једне рекламе од пре много година за детерџент за прање веша. Жена пере одећу у обичним детерџентом – али одећа испада сива или жућкаста – и тако она пита ту „паметницу“ која је своје рубље опрала у „правом“ детерџенту: „Ах, како ти је веш тако диван?“. Друге можемо да променимо тако што ћемо им показати своју чисту одећу. На тај начин други може да каже: „Желим да будем као ти“. Дакле, видите, човек добија неки ентузијазам у свом срцу и жели да постанете то чему се диви. Када сам је први пут срела, рекла сам: „Ајме мени, шта ћу да радим? Тако сам сва оваква, онаква, и ово и ово (све негативне ствари). Желим да будем мало боља …“

Пут за Емаус: Дакле, она је људима давала подстрек и надахњивала их да преиспитају себе.

Сестра Гаврилија: Да, прихвативши човека кроз љубав. Прихватањем човека, он би схватио своје стање, страшно стање у коме се налази… Можемо објаснити на примеру двоје који се воле. Знате, у грчком имамо реч за однос Бога према Његовим створењима а то је маникос ерос, „манична љубав“, а можемо многе закључке извести посматрајући заљубљени млади пар који жели да се венча. Они стално теже да постану бољи, тако да их онај други партнер још више заволи и прихвати. Наш однос са Богом је исти такав, желимо да будемо бољи пред Њим, јер он је чиста белина, док смо још увек сиви или умрљани. Желимо да будемо достојнији. Иако нико од нас није одстојан, желимо да будемо достојнији у тој нашој недостојности. Једино се на овај начин може изазвати промена у другима.

Пут за Емаус: Хтедох да вас питам какво је било схватање мати Гаврилије у вези духовног материнства и како је одржавала везе са својом духовном децом. Знам да у Русији, добри духовни оци дају све од себе. Можда су у почетку људи усредсређени на свог духовног оца ако нису имали јако искуство Христа, али, како се полако оцрковљавају, духовни отац ће их нежно одбити од себе и усмерити ка Христу.

Сестра   Гаврилија: Одбити од себе је права реч и ја сам то лично искусила када је дошао тренутак мог монашког позива. Морала сам да одем. Била сам потпуно одсечена, а она ме је одбила од себе као сваки љубављу испуњени духовни родитељ. Основа њеног односа са Богом и са нама је био однос који видимо на икони три анђела Свете Тројице – Син и Свети Дух приклањају главе Оцу. Онда, Христос одлази и на дан Педесетнице Свети Дух каже: „Син“, Он говори о Христу. Међу њима постоји однос пун смирења и сваки главом наклоњеном указује на Оног Другог. Знате глумци на сцени, након што се завеса спусти и изађу да се поклоне, сви показују један на другог. Тако и ми треба да чинимо, и управо то духовник, духовна мати, отац мора да каже: „ја не чиним ништа. Бог чини све. Морамо бити провидни, тако да кроз нас други види Христа, а не нас. Дефинитивно не нас.

Пут за Емаус: Да. Она је такође творац оне познате изреке. „Свако треба да схвати и размисли о чињеници да у овом свету заузима посебно место и да пре њега, нико никада није живео ко је био исти као он. Јер, да је било када у историји постојао неко као што је он, онда не би било потребе да баш он постоји.“

Сестра   Гаврилија: Да, свако од нас је јединствен. Богу никада не понестаје креативности, комбинација, а то је за наше доба клонирања велики потрес. Јединственост је нестала из историје, и људи ће имати своје копије. Ми смо јединствени, зато што је наш однос са Богом личан. Однос са Богом није однос масе са неким. Ми нисмо као она лутка од соли из индуске народне приче, која поставља питање: „Ко сам ја, шта сам ја?“ Она је дошла до обале и како је почела да улази у море схватила је: „Сада, знам ко сам“, док се растапала у мору. Ми Хришћани наглашавамо личност и јединственост сваког човека. Ми се не растапамо у Богу као у некакву божанску супу. Ми задржавамо нашу личносност, а то се види на лицима светих.

Пут за Емаус: Како је по вашем мишљењу мати Гаврилија подржавала индивидуалност у контексту монаштва?

Сестра   Гаврилија: У Грчкој напредују оне монашке заједнице у којима игумани и игуманије поштују појединачну личност и дар који та личност има, у којима се монасима и монахињама даје ветар у леђа да развијају таленте, где се монаси и монахиње поштују такви какви јесу уместо да се њихова индивидуалност ломи тако да постану роботи, и да зависе од својих игумана и игуманија. Зато што нас је Бог створио јединственима, свако има другачију личност, ко сам ја да ти говорим ако имаш дар за грнчарију, или музику: „Не, ти буди нешто друго“. Ако сам иконописац, зашто да се форсирам да радим нешто друго? Бог ми је дао тај дар, а ја га нисам узела. Дакле, процветаће оне монашке заједнице које окрилаћују ове таленте и склоности, и мати Гаврилија је размишљала на тај начин. Имала сам благослов да упознам оца Софронија Есекског. Он је и сам био уметник, и храбрио је своје монахе и монахиње да развијају свако своје посебне таленте. Мати Гаврилија је на исти начин размишљала.

 

Пут за Емаус: Један од проблема на Западу је што људи које одлазе у манастир су тек прешли на Православље. Пуни су ентузијазма да се окушају у томе, и труде се у Православљу које им је у ствари страно, јер живе у једној, изузетно изолованој, секуларизованој култури, па се укалупљују у одређена правила и покушавају да постигну једномислије. Великo искушење овде је да човек уобрази да има православан поглед на свет и да зна како да га примењује само зато што је прихватио Православље. Из вашег личног искуства и из свега што знате о какво је мишљење мати Гаврилије било, можете ли да нам кажете нешто о томе како ми који смо прешли на Православље да развијемо истински, православни поглед на свет а да нас не прогања наше неадекватна убеђења шта је православно, а шта не?

Сестра   Гаврилија: Ако не желите да вас самељу онда немојте бити део заједнице која меље појединца. Прво, покушајте да неко време проведете у заједници у коју хоћете да ступите. Наравно, на површини све може да изгледа, онако, „демократски“, али петог дана или пете седмице можемо уочити неке ситне детаље, јер Бог увек дозвољава ситне детаље да открију какво је стање. Ако сте схватили да је та заједница у складу са вашим срцем, онда останите ту. Ако не, онда пођите негде другде, јер једна те иста заједница једном човеку може бити тешка а другом лака. Посматрајте лица осталих чланова. Да ли су хладни, несрећни, без духовног жара, разочарани? Наравно, није лако бити истог мишљења, једног духа, једног срца, али можемо да изаберемо најбоље. Православни поглед на свет је скроман, љубазан однос према целом свету. Молитвено настројење, прихватање (до одређене догматске тачке поена) «другости» оног другог, стање неосуђивања … то је пут Господа нашег. Он је прихватио читав свет, преобразивши свет кроз Његову Љубав. Упознала сам многе који су прешли у Православље који су одједаред постали „судије“ и „обновитељи“ нове вере. Прихвати, поштуј, схвати да ћеш и у наредне две хиљаде године чинити исте ствари, ако не и горе. Признај у свом срцу и буди захвалан за крв мученика која је проливена да би ти могао слободно да идеш у цркву. Живи у свом срцу истину „Нека буде воља Твоја“ свакодневно. Ништа се не дешава, чак ни оно што се дешава у Цркви, без Његовог знања и дозволе. Стави на Крст своју логику и све што ти сматраш да је најбоље. То ти је последња шанса за истинско смирење. Мати Гаврилија је имала обичај да каже: „Само се горди саблажњавају“. Дакле, немој да те ишта саблазни.

Пут за Емаус: Претпостављам да исто важи и за одабир парохија. У великим градовима, понекад постоји и неколико парохија да се између њих изврши одабир.

Сестра   Гаврилија: Да, то је Православље, да смо слободни. Слободни смо да одаберемо пријатеље, цркву, духовника, манастир. Мислим да је Свети Јован Лествичник рекао да онај ко иде у манастир мора сам да изабере свој манастир, да ни његов духовни отац не може изабрати уместо њега. Мати Гаврилија би рекла: „Добро, имамо овај и онај манастир. Иди мало по манастирима па ћемо поразговарати о томе“. Тако сам отишла неколико дана тамо, неколико дана овамо. Твој живот је само твој, и мораш се помирити са тим.

 

Пут за Емаус: Многи Православни се жале каква су времена дошла, тешко им пада морална деградација и питам се шта можемо да урадимо да то зауставимо. У вашој књизи сте написали следеће речи мати Гаврилије: „У нашој земљи морал друштва се променио и личи на морал који влада у северној Европи. Међутим ми не можемо да зауставимо та кретања. Древни Грци кажу: Ако ти судбина донесе нешто, претрпи и добро се понеси, јер ако презреш тај дар нанећеш себи бол а судбина ће те и даље оптерећивати. Свидело се то нама или не, мораћемо пливати куда река тече.“ Ми на Западу желимо да покренемо кампању, да урадимо нешто по том питању. Како да сагледамо овај савет старих Грка без осећаја да смо на неки начин издали Христа јер нисмо иступили и нешто учинили по том питању?

Сестра   Гаврилија: Не, то није издаја. А у исто време, нешто није забележено у овој древној грчкој пословици, а то је да морамо прво да се помолимо Богу. Али на Западу, прво се штрајкује, пишу петиције. Прво треба да клекнемо и помолимо се за народе, омладину, лекаре и медицинске сестре, све „угрожене врсте“ нашег времена. А управо то не радимо – не помолимо се. Требало би да служимо свету литургију за њих. Следеће недеље сам позвана на литургију под покровитељством Грчког лекарског удружења. Заједно иду на свету литургију, моле се заједно, јер су то хришћани лекари – још увек није настала потпуна пустош. Дакле, ако желимо да прокоментаришемо ову реченицу о судбини, мислим да се контекст односио на омладину и промискуитетан живот, и то је одличан пример.

Не можемо се борити против промискуитета, али морамо отворити своје срце. Уместо да кажемо: „Мораш ово, а не смеш то да радиш“, можемо да им кажемо: „Не слажем се са тобом. Мислим да би требало да учиниш ово или ово“, али да у сваком случају држимо комуникацију отвореном. Ако затворимо врата омладина ће бити изгубљена и отићи ће да утеху пронађе на другом месту, обично код својих другова.

Пут за Емаус: Како је мати Гаврилија држала та врата отвореним, а на пример у овом случају знам да није одобравала такво понашање и то је младима и говорила?

Сестра   Гаврилија: Она је том проблему приступала на позитиван начин, младима је говорила да би требало да задрже чедност, да не повређују и спаљују своје „љубвене ћелије“, тј. способност да воле, тако што ће мењати пуно партнера. Ако се мењају партнери, онда човек није у стању да воли, да сања, и ако није у стању да воли већ у 20 или 25, шта му преостаје? Како ћу пронаћи личност са којом ћу сјединити свој живот ако сам изгубио способност да волим? Дакле, на овакав позитиван начин треба да се приближимо проблему, уместо морализаторског пуританизма којим се једноставно наређује – не смеш то и то. Али ако ми даш објашњење зашто не би требало нешто да чиним, то не мора да значи да ћу се ја одмах изменити; међутим, то што си ми казао остаће ми у сећању, и у Божје време ће донети плод. Семе ће израсти.

 

Пут за Емаус: Такође ме је дотакло писмо које је написала једној мајци, Гркињи, која је била очајна јер јој је ћерка прешла у Будизам. Мати јој је у одговору написала: „Честитам вам, имате тако дивну ћерку ….“. Добар је такав почетак писма.

Сестра   Гаврилија: Да, почела је писмо позитивном реченицом, а зашто? Позитивно је што је та девојка била једна осетљива душа која је трагала за Богом. Трагала је за нечим чистијим, јаснијим, смисленијим у свом животу од свега другог са чим се сусретала. Зато је мати тако почела у стилу „Прихватам вас. Честитам вам, али …“ То је позитиван став.

Пут за Емаус: Мати Гаврилија је такође рекла: „Господ нас позива једног по једног“, и сигурна сам да она није очекивала да сви буду као што је она.

Сестра   Гаврилија: Имала је обичај да цитира реченицу Господа нашег у Јеванђељу када је рекао: „Ви сте со земљи“, а такође би додавала: „Јесте ли икада видели брдо соли? Нисмо јер ми узмемо прстохват соли одавде, прстохват оданде. Тако се со расподељује на земљи. Минимална количина је потребна да месо не иструне. Не одлазимо у солане да скупљамо со. Ми смо сви малена зрнца соли – Бог нас не позива у великом броју по четрдесет људи, по сто. Могло би и тако, али то није правило. Он сваког понаособ позива.

Пут за Емаус: Последње питање … имате ли још нешто што бисте поручили нашим читаоцима?

Сестра   Гаврилија: Постоји нешто што бих желела да додам – јер читаоци вашег часописа су већином тек ушли у Православље и потребно је да имају у виду да је Црква небеска институција, али да су људи који раде у Цркви, људи као ви и ја, обични људи. Никада не треба да нас спречи разочарење које ће свакако доћи. Разочарање мора доћи, зато што живимо у палом свету. Стално ово потенцирам. Бог жели да превазиђемо разочарење и наставимо даље. Ништа не сме да нас заустави. На крају ћу вам дати један пример који нам је мати Гаврилија често говорила. „Црква је као један огроман брод пун морнара, који уједају једни друге, скачу за врат, чупају се за косу, туку се, али је највеће чудо што брод долази до луке, зато што је Христос за кормилом“. И пошто се обраћамо читаоцима, од којих су неки можда тек постали Православни, такође бих им поручила да имају стрпљења и да не забораве причу Светог Антонија када је из своје пећине имао виђење пустиња препуна рупа и замки. Он је Господу рекао, „Господе, ко се може спасити од упадања у ове замке?“ Онда је чуо глас, „Смирење спашава људе. Смирени никада неће упасти у замку“. Иако сам се родила као Православна, и ја сам као и свако ко је тек постао Православан, ушла, у цркву у четрдесетој години – и када сам видела шта се дешава у цркви рекла „Не, то није могуће, зашто се ово дешава?“ Али то Бог допушта да бих ја све то превазишла и само ишла напред, без заустављања и падања у очајање. Превазилажење препрека је пут Хришћана. Немојте мислити да је то нека шетња по плажи, на месечини. Имајте стрпљења, то је све.

Извор: http://www.roadtoemmaus.net/back_issue_articles/RTE_07/The_Obedience_of_Love.pdf

Сва права задржана ©Преводилачка радионица

Човек у животу има само један избор – Серафим Роуз

Серафим Роуз (Seraphim Rose)

Човек у животу има само један избор: или Царство Божије или царство себе самог. Ако је Царство Божије, онда је Господ Бог и сви смо ми браћа и сестре Његове слуге. Али ако је царство мене, онда сам ја ту бог и сви има да ми служите. То је корен свих недаћа створеног света.

Слике блажено упокојеног оца Серафима: http://deathtotheworld.com/photos/blessed-hieromonk-seraphim-rose-2/
Сва права задржана ©Преводилачка радионица