rose-1140x641

Из књиге: Отац Серафим Роуз: Његов живот и дело, Глава 87 Једноставност

Аутор: Jеромонах Дамаскин

Буди понизан, и исцели ћеш се.
Сави кичму, и узвиси ћеш се….
Не истичи се и једноставности се држи.
-Лао Це [1]

Године 1979., у једном опуштеном разговору након летњег ходочашћа манастиру Светог Германа, отац Серафим се обратио браћи и сестрама у Христу на тему једноставности. Чак и пре свог преласка у Православље отац се сусрео са врлином једноставности у списима пре-хришћанских, кинеских мудраца, који су једноставним посматрањем и промишљањем о поретку свега створеног, схватили да су једноставност и смирење „Пут Неба“. У Богочовеку Исусу Христу отац Серафим је пронашао отеловљење тог „Пута“ , и чуо позив: „Ако се не обратите и не постанете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18.3).

„Кинески филозоф Лао Це, незнабожац“, рекао је отац Серафим обративши се присутнима, „у свом учењу истицао је да најслабија ствар носи превагу над најјачом. Овде у нашем манастиру постоји пример за то. Увек падају они храстови, који су тврдокорни и несавитљиви, а њихове гране се ломе и падају; за разлику од борова, који су савитљивији, па се много ређе ломе пре него што се осуше.

„Што ће рећи, савијање је знак снаге. Исто се може запазити и у људском животу. Човек који има веру у нешто у толикој мери да је у стању да скочи и ‘одсече ти главу’ ако се не слажеш са њим – тај човек увек показује слабост, јер је толико несигуран у себе да мора и вас да преобрати како би самог себе уверио да и он у то верује. “

Отац Серафим је говорио да бисмо се савили попут борова, наше срце мора доживети трансформацију. „Начин“, рекао је он, „је да омекшамо своје срце, да га смекшамо.“

„У протестантској цркви имамо пуно примера људи меког срца, који су Христове љубави ради милосрдни према другим људима. Милосрђе је основа Хришћанства. Не бисмо смели себи да допустимо, да смо Православни, да мислимо да ће нам проћи да будемо хладни, строги и исправни у свему, а истовремено да будемо Хришћани. Бити исправан је спољашња страна Хришћанства. Исправност је важна али не и од превасходног значаја. Од превасходне важности је срце. Срце мора бити меко, срце мора бити топло. Ако немамо ту топлину срца онда морамо од Бога да тражимо да нам подари топлину, а потом смо дужни да се потрудимо и учинимо све како бисмо стекли срдачну топлину. Још смо више дужни да схватимо да ми топлину срца немамо, односно да схватимо да смо хладни. Дакле, не смемо дати поверење свом разуму и закључцима логичког дела, већ се би требало да се у извесној мери од њих „олабавимо“. Ако овако будемо чинили, ући ћемо у светотајински живот Цркве и примити благодат Божију, а онда ће Бог сам почети да нас просветљује….

„Само нас једноставност може спасити. Једноставност можемо задобити, ако се у свом срцу Богу помолимо да од учини једноставним људима; само да за себе не мислимо да смо премудри; ако, нам неко постави питање, на пример „Сме ли се сликати икона са представом Бога Оца?“ а ми се не истрчимо са одговором у стилу: „Наравно ствар стоји овако … тако су рекли на васељенском Сабору број том и том. “ У том случају, знајући да смо у праву, или ћемо да праснемо од гнева и да екскомуницирамо из разговора сваког, или ћемо стати и размислити: „Па, баш и не знам много о томе.“ Што чешће будемо имали овај други став, бићемо заштићенији од духовних опасности.

„С једноставношћу прихватите веру коју примате од својих свештеника. Ако се деси да сте у вези са простим, руским свештеником, захвалите Богу што имате таквог свештеника. Можете научити много од њега: зато што сте много компликовани, интелектуалци, променљивог расположења а баш једноставни свештеници могу да вам пруже шта је за вас добро…….

„Чим чујете друге како критикују [људе у Цркви] или и сами у себи критикујете неког, морате се зауставити и спречити себе јер, чак и да је та критика истина (зато што критички ставови имају у себи дозу истине), то је једна изузетно негативна појава. Критика не води никуда. На крају вас тачно може избацити из Цркве. Дакле, морате се у том тренутку зауставити и сетити се да не треба да изговарате свој суд, да немате мишљење о себи: „толико сам паметан да знам боље од других“. Напротив, покушајте да научите нешто, можда и ћутећи, управо од тих људи према којима сте критички настројени……

„Ако кренемо једноставним путем – то јест, ако немамо поверења у сопствену мудрост, али опет користимо своје мисли најбоље што можемо, схвативши истовремено да је наш ум без топлине срца само један слабашан инструмент – тек тада ће православна филозофија живота отпочети да се образује у нама.“ [2].

Отац Серафим нас је учио једноставности, али исто тако је то начело остваривао у свакодневном животу. Многи га памте као генијалног човека, чије су интелектуалне способности далеко превазилазиле њихове, али који је својим примером стално показивао како да будемо једноставни. Речено речима писца житија Светог Јована Лествичника, отац Серафим се одрекао „сујете људског мудровања.“ [3] Овде наводимо причу извесног Џона, ходочасника манастиру Светог Германа:

„Када сам први пут срео оца Серафима био сам скоро при крају прве школске године на колеџу. Тада сам себе сматрао већ добрано дубоким мислиоцем, човеком који је водио битку са „највећим питањима“ на путу Истине. Приметио сам да већина људи из мог окружења није била заинтересована за питање Истине – или су били престари, исувише уморни и сморени да би се ухватили у коштац са овим питањем, а млађе је више интересовала забава, компјутери и како да зараде пуно пара….

„Видевши у оцу Серафиму филозофа сличних настројења, чезнуо сам да са њим водим дубокoумне разговоре о тим животним питањима. Он је имао обичај да ме стрпљиво саслуша док сам му износио своје „дубокоумне“ идеје, међутим сам ми ништа није објашњавао, већ би давао само једноставне, језгровите коментаре. То ме је тада помало збуњивало, али тек сада разумем. Сада, скоро деценију касније, скоро сви ти једноставни коментари су се заувек утиснули у моје памћење.

„Први пут сам се заинтересовао за Православље док сам проучавао учења великих отаца Цркве. Прве православне књиге које сам прочитао биле су Мистичка теологија Светог Дионисија Ареопагита, и Мистичка теологија Источне цркве од Владимира Лоског. Привлачили су ме неисказиви концепти као што је „Божански примрак“ апофатичке теологије.

„Међутим, отац Серафим ме је стално враћао на земљу. Након што сам постао катихумен у манастиру, од мене се очекивало да се упознам са вером у припреми за крштење. Мислио сам да већ знам много, имајући у виду да сам се бавио изучавањем тако једне узвишене метафизике. Међутим, када сам ушао у келију оца Серафима да разговарам са њим, једно од првих питања које ми је поставио било је: ‘Да ли си чуо за постове Цркве?’

„‘Мислим да јесам“, одговорио сам. ‘Постоји Велики Пост, и још један пре Божића … “

„Да „, рекао је он. ‘А да ли си чуо за пост апостола Петра и Павла? “

„Било ме је срамота да кажем да се не сећам да ли сам чуо за тај пост.

„Тај пост је јако важан“, рекао је он, и наставио да описује какав је то пост и зашто је установљен. ‘Неко је израчунао“, рекао је он најзад,“ и испоставило се да има по црквеном календару има више посних дана него непосних. “

„Ово ме је баш изненадило. Мислим да је отац Серафим покушавао да ми каже да то што сам крштен не значи да треба и да се правим важан знањем теологије и филозофије, већ да закорачим у живот испуњен борбом, подвизима и жртвом за Господа Исуса Христа. На свој ненаметљив начин, он ме је водио из „божанског примрака“ ка подножју Крста који је средство нашег спасења.

„Током године када сам био катихумен, уписао сам се на универзитетски курс на тему „Филозофија вере“, за који сам написао два рада на која сам био изузетно поносан и која су високо оцењена. Први рад је носио назив „Размишљања о Кантовој религији чистог ума“. Дао сам рад оцу да прочита. Ваљда сам очекивао макар малу похвалу. После неког времена питао сам га да ли је прочитао, а он је одговорио да јесте.

„‘Шта мислите о тексту?“ питао сам.

„Нисам баш све разумео“, одговорио је.

Његов одговор ме је оставио без текста. Касније сам сазнао, као што сам и претпоставио, да је отац Серафим детаљно изучавао, не само Канта, већ и многе филозофе за које никада нисам ни чуо, и да је својим разумевањем много више задро у западну филозофију и од мојих професора са универзитета. Због чега је онда рад од једанаест страна, студента друге године био ‘преко његових могућности’? Јасно је, да ме је учио једноставности и њеној сестринској врлини: смирењу.

„Мој други рад је био на тему Серена Кјеркегора, чија је филозофија била препуна парадокса и интелектуално захтевна, да је човек могао по читав дан да проведе разговарајући о његовој филозофији.

„Какво је ваше мишљење о Кјеркегору?’ Питао сам оца Серафима.

„Увек ми га је било жао“. Само је то имао да каже на ту тему. Његова изјава је имала везе са срцем, али не и умом. Размишљајући касније више о Кјеркегорвој борби да одржи хришћанску ревност усред свеопште млакости Цркве којој је припадао, да одржи хришћанску веру против баражне паљбе хегеловске филозофије, и да превазиђе контрадикторности сопствене личности – схватио сам да се за Кјеркегора ништа прецизније и не може рећи до тих неколико речи које је изрекао отац Серафим.“ (4).

Један други ходочасник, Павле, сећа се својих безуспешних покушаја да оца Серафима увуче у своје интелектуалне расправе. Као пастор протестантске цркве, Павле је дубоко у свом срцу осећао да га духовне дубине Православља разобличавају. Да би доказао како Православље ипак није истински пут, желео је да однесе победу у расправи са оцем Серафимом. Фантазирао је да ће га отац Серафим питати има ли какво питање, а Павле би му уместо питања настојао да изнесе своје аргументе. Како је касније признао: „Оцу Серафиму сам дошао не са питањима, већ са мишљењима.“

У једном тренутку Павле је упао у жучну полемику против Православља, коју је заснивао на чињеници да су вршени погроми над Јеврејима у Русији пред избијање октобарске револуције. Када је стао пред оца Серафима и почео да излаже своје ставове о погрому, отац је одговорио: „Нисам дужан да браним нешто што очигледно није хришћански.“ Павле нам је после тога причао: „Тај одговор је растурио у парам-парчад све моје унапред испланиране аргументе!“

Другом приликом, када је Павле изазвао оца Серафима поставивши питање да ли ће он, Павле будући да је Протестант, отићи у рај или пакао, отац Серафим му је одговорио: „Ко сам ја да одређујем да ли ћеш завршити у рај или паклу?“

„Отац је одбијао да се упушта у протестантску дијалектику“, Павле једном рекао, много година касније. „Једноставно би рекао: „Свети Оци кажу… “

У другим приликама, у разговорима са оцем Серафимом, Павле је презривим тоном покушавао да га увуче у расправу, али отац не би одговорио уопште или би једноставно устао и изашао. „Ово његово опхођење научило ме је нечему изузетном“, Павле сада каже. „Својим ћутањем и невољношћу да улази у било какве расправе, отац Серафим ме је научио да се вера прима једино ако си као дете.“ [5].

Након упокојења оца Серафима, Павле се кајао због своје суревњивости, јер га је та суревњивост лишила могућности да прими мудрост од некога ко је упамћен као истински човек Божији. На крају се крстио и постао Православни Хришћанин, а данас је активан и посвећен Цркви.

Један млађи монах, који је у скит дошао из другог манастира, добро се сећа свог првог сусрета са оцем Серафимом. За разлику од ходочасника у горе поменутим причама, овај монах себе није сматрао интелектуалцем. Он се побојавао сусрета са оцем Серафимом, за кога је већ знао да је дубок и „јак“ Православни писац.

Када му је отац Герман рекао да уђе код оца у келију, монах је ушао нервозан. Отац га је позвао, он је ушао, сео, мислио у себи шта би један такав „тупан“, имао да каже овом мудром и дубоком човеку, седе браде и продорног погледа.

Одједном, отац Серафим га упита: „Знате ли нешто о брању гљива?“

„Не …“ био је одговор новопридошлог брата.

Као врстан познавалац гљива, отац Серафим је умео да исприча све, са непатвореним ентузијазмом, о свим јестивим гљивама које се могу наћи у тој области. Брат се одмах опустио. Баш му је то и било потребно: да слуша о једноставним радостима монашког живота.

У трагању за једноставношћу, отац Серафим је избегавао све што је сматрао „духовним позерством и пренемагањем.“[6]Он се није „правио важан због тога што је монах“ због чега неки воле да иду у дугачким хаљинама, и да их поздрављају на улицама (Марко 12.38). Једна жена која је прешла у Православље сећа се:

„Била сам још увек у протестантској вери, када сам упознала оца Серафима. Иконе, мошти, манастири, и сама помисао о непрекидном појакању – све ми је то и даље било страно.

„Док сам била у посети једном пријатељу Православне вере, речено ми је да ће доћи отац Серафим. Покушала сам психички да се припремим. Када је ушао унутра, изгледао је потпуно другачије, дуге браде, дуге косе и дугачкој мантији. Рекла сам себи да то није стварно он, већ само његов спољашњи изглед, и да морам да гледам даље од тога. Покушала сам да одвојим човека од спољашњег утиска о њему, зато што спољашњи утисак неретко нема никакве везе са оним што човек у суштини јесте. Али када је у питању био отац Серафим, то једноставно нисам била у стању да постигнем. Схватила сам да то што видим, јесте отац Серафим; то јест, његово Православље, то што је монах, црна боја коју носи као симбол покајања – све то је био део онога што је он дубоко у себи био. Спољашњост и унутрашњост његовог бића биле су нераскидиво повезане. “ [7]

Отац Серафим је такође бежао од похвала и славе као од огња. Једном, након неког предавања, која је иначе имао обичај да ходочасницима одржи током лета, постављала су се питања, и неки човек је подигао руку да добије реч, и почео да хвали оца Серафима као „светог молитвеника.“ Отац Серафим га је нагло пресекао. „Пређите на ствар“, рекао је. „Како гласи ваше питање?“

На поменутом ходочашћу оцу Серафиму је пришао један млади боготражитељ који је љубио саму земљу по којој је отац Серафим корачао. Још увек не знајући Православни „бон-тон“ младић се спонтано прекрстио и поклонио испред оца Серафима тражећи благослов. „Требало би да се крстите испред икона“, рекао му је отац Серафим, „а не испред људи.“

Угледавши се на пример епископа Нектарија и, кроз њега, на оптинске старце, отац Серафим је понекад користио хумор као пастирско средство. Више пута смо се уверили да није волео да се у манастиру губи време на тривијалности, и није волео да види браћу да се смејуље свуда редом по манастиру. Истовремено, знао је да претерана озбиљност не би била од користи за размажене Американце, а посебно за омладину. Као духовни отац, морао је да узме у обзир начин на који су дечкићи и омладинци у манастиру одгајани. Њима је било потребно мало утехе, мало шале, ту и тамо, да се подигне атмосфера. У супротном, почели би себе преозбиљно да схватају, и самим тим сами себи да буду једини критеријум по коме се о свему осталом суди; а са друге стране би потонули у униније из кога би тешко сами изашли.

Свако ко је познавао оца Серафима знао је да је отац имао изванредан смисао за хумор, али такав смисао за хумор који је, као и све друго у вези његове личности, био неразметљив. Испричао нам је једну причу исти онај млађи монах са којим је отац Серафим разговарао о гљивама:

„Једном је у трпезарији отац Герман нашироко објашњавао узалудност модерне технолошке цивилизације. „Они граде небодере високо ,парају облаке“, говорио је. „Такмиче се да виде ко може вишу зграду да направи. И само граде, и граде, и граде. Када ће томе доћи крај? Могу да граде само до одређене висине, и кад заврше, шта онда?“

„Нормално, онда се појави Кинг Конг“, одговара отац Серафим.

Отац Алексеј Јанг истиче како је „отац Серафим имао склоност ка смицалицама, што уопште није било у складу са његовим карактером, изузев да сте имали прилике лично да видите те шале у пракси. Наравно, у тим смицалицама није било ничег приземног нити окрутног; међутим, понекад, али баш ретко, он је умео да се скромно нашали на нечији рачун. “ [8]

Једна од духовне деце оца Серафима наводи овај пример: „Соли [Соломонија] ми је једном испричала причу из које се види смисао за хумор оца Серафима. Била је у манастиру, после неке кише посвуда су се направиле барице, и отац је позвао Соломонију да дође и види патку у једној барици. Рекао јој је да тихо приђе да не би уплашила патку, и она је послушала. Онда је почео да се онако, истиха смејуљи, а она је схватила да је у питању лажна патка… мамац! “

Једна ходочасница, која у манастир први пут дошла годину дана пре смрти оца Серафима, присећа се како се изненадила кад је видела оца како се грудва са младима у манастиру. Испрва је помислила како је то неприкладно, међутим, када је касније мало дубље загазила у православни живот, схватила да је да се то тачно уклапало у манастир.

Отац Херман је често говорио: „Када сам први пут упознао оца, он никада није дозвољавао да своје монашко достојанство спусти на такав ниво да узме да се грудва.“ Тек касније, када је постао духовник морао је да узме у обзир и потребе млађих, па смо га виђали како се са њима грудва. Отац Серафим се са дечацима такође играо добацивања лоптом.

Још једна од врлина оца Серафима, у вези са једноставношћу и смиреношћу, била је стрпљење“. Ако сада имам макар траг од било каквог стрпљења,“ говори отац Херман, „то сам научио од оца Серафима. Мислим да је стрпљење основно чему ме је научио. “

Отац Серафим је често давао савет својој духовној деци да њихов духовни опстанак зависи од тога да ли имају трпљења усред искушења. „Ђаво хода око нас као лав“, говорио је, „али нашим стрпљењем и дуготрпљењем свих искушења можемо га победити уз Божију помоћ.“ [9] Једном, када је отац Алексеј Јанг у свом писму се жалио да су га опседала разна искушења, отац Серафим је написао да је „главни одговор на твоје питање“ садржан у речима из посланице светог Јакова: Радујте се, браћо моја, кад падате у многобројна искушења, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење. А трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јаков 1, 2-4). [10] У следећем писму упућеном оцу Алексеју, отац Серафим је нагласио да је „много боље учити се трпљењу и понизности (смирењу) него да добијемо све што пожелимо, да бисмо открили … празнину унутар себе. Нека нам Бог подари да стекнемо поверење у Њега јер Он руководи сваким нашим даном много боље него што бисмо ми сами умели. “ [11]

Трпљење је према мишљењу оца Серафима врлина неопходна не само зато што она човека држи на путу ка спасењу усред искушења и проблема, већ и зато што човека штити од искакања са пута трпљења на погрешно усмерена, духовна ревновања. „Када идемо полако, корак по корак“, једном је рекао, „и не замишљамо како ћемо једним великим скоком задобити неко (више духовно) место, ми тада добијамо могућност да у Царство Небеско стигнемо директно и нема разлога да одступимо од оваквог, постепеног напредовања. Амин“.

Превод: Сва права задржана ©Преводилачка радионица

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: