Архимандрит Андреј (Конанос) о томе у које замке ђаво хоће најчешће да нас увуче

Scroll down to content

Одакле долазе све болести и патње?

андр

Извор: Православни живот (Руски)

Архимандрит Андреј (Конанос) | 26. јун 2018

Рече једном неки човек старцу Пајсију:

– Спавам по цео дан.

На шта је Старац одговорио:

– Нема ништа лоше у томе, кад спаваш, не грешиш.

Како су чудесни ови свети људи: чак и када им откријемо своје грехове, грешке и разна претеривања, они све то претворе у добру мисао, због своје скромности. Смирење им омогућава да на све гледају на благодатан начин, да сагну главу и немају арогантно настројење према другом, управо како ми радимо, па кажемо:

– Слушај мене шта ћу ти рећи! Престани с тим! Исправи то!

Не, свети људи не говоре тако што, нити било шта захтевају од другог нити траже било шта већ искључиво очекују пуно само од себе. Они себе укоревају, кажњавају себе и боре се против себе. Све друге људе воле и обожавају све и свја. Био сам задивљен речима св. Нифонта Константинопољског: „Кад видиш човека, у својим мислима падни ничице пред њим и поклони му се“. Можеш ли ти да се поклониш другом? Можеш ли да повијеш главу као кад се савија пшенични клас? Када пшеница порасте и у њој се налази зрно, клас претеже и савија се. Када приметиш то савијање, кажеш себи:

– Ту се налази зрно, ту се налази садржај.

Ако си садржајан, савијаш се. Ако нема садржаја, онда те ништа не вуче ка земљи, и параш носом облаке. Али желиш да сагледаш себе, пожелиш да будеш другачији, попут класа на почетку свог раста, рецимо тако, као у детињству. Такав је, на пример, неки згодан младић, али пун себе, који не жели да се помири са другим, јер има високо мишљење о себи, он се кочопери, и жели да буде примећен и да се његово мишљење чује …

Управо због тога је најважније имати смирење, тражити од Господа смирење, поклонити се Господу, како би нас затекао понизнима и благословио нас. Будимо изузетно пажљиви, јер гордост је, у ствари, наш највећи проблем.

Највећи мој проблем је моја себичност. Шта хоћеш да кажеш тиме? Значи и ти имаш тај проблем? Да, схватам. Капирам да гордост ни тебе није заобишла. Ако заиста размислимо о проблемима које имам и сам и које имате и ви, видећемо да је себичност у суштини највећи кривац – али буквално .. Можда ћеш ми замерити:

– Добро, шта сам толико згрешила да се разболим? Могу ли стварно да се разболим због своје себичности?

Да. Можда ниси болесна због своје себичности, иако себичност утиче и на тело, али тај протест против болести који је у теби, опет је манифестација себичности. Да си се смирила, ти би на прави начин сагледала своју болест. Јел` разумеш? Јер није проблем у самој болести; питање је како болест сагледавамо, како се болест тумачи и да ли човек то тумачење прихвата.

Твој „его“ је увек крив. Ако у свему проналазиш замерку, стално кукаш, ако си незадовољна, ако гунђаш на свој живот, ако ти нешто недостаје и стално си утучена, то ти се све догађа јер ти недостаје Христос и смирење. Недостаје ти смирење, али си зато пуна самољубља (егоизма).

Неки се људи питају:

– Како је то могуће? Који је узрок том паду?

Све може бити узрок. Човек може да падне у амбис себичности из било ког разлога. Нико вам неће указати на безбедан пут. Проблеми могу доћи одасвуд. Као што се може десити да воз испадне из колосека лево или десно тако се дешава са нашом душом. Постоји изрека да у животу пролазимо кроз многе замке и зато певамо током поста: „Душо моја, душо моја устани! Што спаваш?“ Искушења долазе и увлаче нас у мрежу егоизма.

Ђаво највише жели да нас ухвати у замку себичности, као што је некада ухватио у ту замку наше прародитеље, присиливши их да себе вреднују више од свега и да своје мишљење сматрају једини исправним. Тако и ми понављамо после њих исто:

– Хоћу да буде како ја кажем! То како ја мислим то је исправно! Него шта него је тако! То је то! Нећу да се расправљам око тога више. Ја сам у праву и крај приче!

Сви ми, у ствари, патимо од сопственог егоизма, још више од потајне себичности, која је притајенија и опаснија, јер је невидљива. Прикривена гордост највише штети човеку. Чиме се грешник уопште горди? Чак и ако је себичан, ако схвати свој грех, то је као да каже: „Свима сам на подсмех. Сви ме у мом суседству знају. Сви знају да се свађамо у кући, да се дрогирам … Сви знају да сам лош човек“.

За разлику од једног таквог човека, тебе сматрају углађеним. Углађени људи поседују подмуклију врсту себичности, јер се она не испољава отворено. Човек који не може да се суздржи да греши пред свима, на крају завршава тако што га сви презиру и клоне га се, а ту је шанса тог који отворено греши. Јер кад се људи окрену од тебе, Бог те воли. Схваташ како то иде? Бог воли грешника од кога си ти окренуо главу.

Када видиш неког ко отворено греши на улици, ти се узнемириш и кажеш:

– Види до чега је ово дошло. Какво је ово друштво? Шта вам је људи?

Са тим својим осуђивањем, блатиш тог човека и тако га понижаваш. Ти си тиме на губитку али тај човек је победник. Губитник си јер се окрећеш од њега чији је егоизам видљив. Губиш зато што се клониш човека чија је гордост видљива. А када ћеш већ једном да увидиш своју прикривену гордост? Гордост коју нико други не види. Само ти знаш да она постоји. И Господ. Можда твој духовни отац зна; ако икада има времена да ти на њу укаже, тако што полагано, изокола додирује то што ти није по вољи, она болна места.

Људи презиру грешника, склањају се од њега, и са тим презиром грешници перу са себе своје грехове. А знате ли од кога би требало да се прикривени егоисти – такозвани „добри људи“ – гнушају?

Самих себе, и то би било њихово чишћење од греха. Јер, ако се окрене од своје себичности, очистиће душу. Онда ће моћи себи да каже:

– Видиш, људи ме сматрају добрим човеком. Па ипак стидим се себе! Згрожен сам кад се погледам! Они ме зову „добрим“, али ја познајем себе да сам лажов и лицемер. Једноставно они не знају, не могу да знају моје страсти, моје слабости, моје пороке, мој тајни живот, моје речи, моје фантазије, о животу који проводим у свом дому и како се односим према најмилијима … Нисам такав каквим се представљам. Ја сам лош човек.

Ако се не стидите својих скривених дела пред људима у вашој околини, то значи да вам се та ваша дела допадају. Зато их понављате. Неки се жале свом духовном оцу:

– Знаш, оче, твоје речи су повредиле мој понос. Повредио си моје самољубље.

Међутим, нема ништа лоше у томе што су ти понос и самољубље повређени. Не брини за то. Када је твој брат увређен, иди и помози му. Али када је твој его повређен, заборави, пусти га.

– Али како то постигнем?

Пусти свој рањени „его“, оставите га нек умре. Нека цркне у потпуности и не покушавај да га касније вратиш у живот. Немој ићи свом духовнику да твој повређени его још више потхрањује, већ радије иди нека он тај твој его докрајчи. Немој се упињати да му објашњаваш како је други неправедан према теби, већ реци: „Ја сам погрешио!“

Јер ако тражиш самооправдање, како можеш да васкрснеш своју душу?

Из књиге „Када Христос постане твоје све“,

Превод са Грчког: Кирил Николаев.

http://www.pravmir.com/280420-2/ /

Сва права задржана ©Преводилачка радионица

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: