Хомеопатија је наука, а не идеологија

Крајем 19. века у Русији је организовано друштво хомеопатских лекара, а убрзо је у Санкт Петербургу отворена и прва хомеопатска клиника, коју је освештао праведни и чудотворац Свети Јован Кронштатски. У поздравном говору, он је високо оценио хомеопатију и пожелео успех домаћим докторима. Последњи руски цар Николај II, који је такође проглашен светим, је био покровитељ хомеопатије.

Аутор: Архимандрит Рафаил Карелин

Хомеопатија, као посебна грана медицине, појавила се релативно недавно, иако се трагови хомеопатије могу пронаћи у расправама о медицини из средњег века, и чак из античких времена .Метод лечења, који је открио Немац, доктор Ханеман и унео га у медицински систем, одмах је привукао пажњу захваљујући невероватним резултатима које су постигли овај оснивач класичне хомеопатије и његови ученици. И истовремено, ова метода, која је изгледа изазвала негативну реакцију међу докторима Ханемановим савременицима, је у супротности са уобичајеним методама класичне медицине. Они су оптужили Ханемана и његове ученике за обману и шарлатанство. Ово противљење хомеопатији претворило се у прогон, па је Ханеман био приморан да напусти Немачку и пресели се у Француску, где је завршио живот.

Упркос непријатељском ставу медицинских ауторитета, хомеопатија је почела да се развија брзо, пробијајући зид неповерења, само захваљујући очигледном успеху у лечењу болести које је званична медицина сматрала неизлечивим. После неколико деценија однос према хомеопатији толико се променио да се међу присталицама хомеопатије могу наћи и познати научници из различитих грана науке и европски монарси .Међу онима који су радили на промовисању и популаризацији хомеопатије у руском царству, можемо поменути чувеног хирурга Пирогова и познатог филолога и академика Даља.

Руска црква је благонаклоно гледала на хомеопатију; многи парохијски свештеници, нарочито у селима, лечили су људе хомеопатским лековима .Међу заговорницима хомеопатије били су земљопоседници и племићи, који су своје сељаке лечили бесплатно. Ово су подаци из Чеховљевих дела. Познати патролози и духовни писци, који су прибројани светима – свети Игнатије Брјанчанинов и Теофан Затворник похвално су говорили о хомеопатији, а сам Игнатије Брјанчанинов, је у неким случајевима, прописивао хомеопатске лекове онима којима је то било неопходно.

Крајем 19. века у Русији је организовано друштво хомеопатских лекара, а убрзо је у Санкт Петербургу отворена и прва хомеопатска клиника, коју је освештао праведни и чудотворац Свети Јован Кронштатски. У поздравном говору, он је високо оценио хомеопатију и пожелео успех домаћим докторима. Последњи руски цар Николај II, који је такође проглашен светим, је био покровитељ хомеопатије.

Током комунистичке владавине, хомеопатија је била изложена свим врстама угњетавања, које су ишли чак до прогона. Покушали су да хомеопатију дискредитују путем штампе; из хомеопатских апотека већина лекова је повучена; болнице, где би се људи лечили хомеопатском методом, нису постојале. Ова ситуација створена је због чињенице да хомеопатско лечење се није уклапало у оквир материјалистичког погледа на свет, што је била обавезна идеологија у Совјетском Савезу у свим гранама науке. Многи лекари хомеопате и симпатизери хомеопатије били су присиљени да тајно лече своје пацијенте. Ако се тако може рећи, хомеопатија у Совјетском Савезу ушла у катакомбно стање.

Падом комунистичке диктатуре ситуација се променила: хомеопатија није добила само слободу, већ и званични статус. Међутим, хомеопатија има нове непријатеље, а растућа популарност хомеопатије проузроковала је узнемирење код алопатских лекара, који очигледно губе битку у поређењу са резултатима које је остварила хомеопатија.

Потребно је рећи да се медицина, заснована на хемијским препаратима, све више приближава катастрофи. У савременој медицини већ се појавила широка грана, под називом „фармаколошка болест“, односно тамна страна узимања фармацеутских производа, који трују људско тело и уништавају имунолошки и нервни систем. То личи на цивилизацију која се гуши у емисијама гасова од фабрика и индустрије, или на земљиште које убијају вештачка ђубрива.

Међутим, настала опозиција хомеопатији не може се објаснити само ривалством алопатских лекара, уз њихову жељу да узурпирају медицину, или притиском фармацеутских компанија заинтересованих за продају хемијских препарата. Овде је неопходно размислити, да ли су неки хомеопати сами дали повод за нападе на хомеопатију?

У савремену хомеопатију се убацио читав низ људи који лове у мутном и покушавају да зараде на све већој популарности хомеопатије, и који се без довољно припреме лече људе хомеопатским лековима .Морамо рећи да конвенционално медицинско образовање није довољно за хомеопату. Лекару хомеопати је потребна много већа припрема него код алопатских лекара, јер у хомеопатији нема уских специјализација. Пред хомеопатом се налази човек као једна психофизичка јединка, а не само један болесни орган као код алопата.

Хомеопате имају задатак да поставе сложенију и суптилнију дијагностику. Утврдити конституцију човека, открити његове карактеристике, навике, укусе, склоности и на основу тога, узевши у обзир и симптоме болести, извршити одабир правог лека неупоредиво је теже него лечити посебан орган, заборавивши на самог човека. Хомеопата неће рећи пацијенту: „Вас боли ухо, а ја лечим очи – идите у другу ординацију“, већ путем дужег разговора покушавају да открију болест која лежи дубље од њених симптома, да утичу на суштину човека, коју званична медицина избегава, уместо да потисне симптоме болести. Постоји реална опасност да хомеопатију окупирају незналице и да је профанизују. Због тога је неопходно направити систем који би проверио људе који ће се бавити хомеопатијом, без обзира на званично медицинско образовање. Хомеопати се морају подвргнути одређеним прегледима и добити сертификат са правом да лече.

Постоји још једна опасност – а то је оптужити хомеопатију за окултизам и магију. Нажалост, неки клирици, не схватајући шта се дешава, насумице одбацују хомеопатију на основу таквих оптужби. Истина, неки од хомеопата су сами дали повода за то користећи терминологију сличну окултној терминологији, као што су „флуиди, астрална тела“ и тако даље. Већ је Ханеман, упркос томе што је био католик и обављао обред Католичке цркве, себи дозволио неке сумњиве израз у свом раду „Органон“. Чувени розенкројцер Штајнер дискредитовао је хомеопатију, комбинујући је са астрологијом. Он је злоупотребио хомеопатију у циљу промовисања свог антропозофског система, иако хомеопатија као терапијска метода неме никакве везе са антропологијом ни са теозофијом.

Неки од савремени хомеопата, желећи да дају теоријско објашњење појава у хомеопатији, стварају теорије које су у супротности са православном теологијом и антропологијом. Често у овим теоријама постоје елементи теозофске природе, а то је забрињава православне хришћане, а посебно свештенство. Оваква негативна реакција спречава вернике да се окрену ка хомеопатским лекарима, тако да се не би излагали окултним силама. Стога, у питањима која се тичу антропологије и светске перспективе, православни хомеопати треба да се окрећу православној теологији, уместо да се базирају на личним ставовима или чињеницама које се могу тумачити на различите начине.

Наравно, став клирика који негирају хомеопатију из ових разлога неправилан је: прво треба објаснити хомеопати који покушава да створи своју теорију, његове грешке и недоследности у хришћанском учењу о људској души, и предложити му да изврши преглед и исправи те грешке. Ако одбије то да уради, онда се може говорити о неправославности тог човека, а не о самој хомеопатији.

Оптужити хомеопатија да је окултна и да има везе са магијом апсурдно је. За магију потребна су најмање три услова:

  1. маг – вештица који има блиски контакт са демонским светом;
  2. постојање чаролија, мантре и уопште узев различитих обраћања сотони (где се његово име често користи у шифрираној форми, а чаролије и заклињања су праћени магијским ритуалима);
  3. конкретно лице против кога су магичне силе усмерене.

Ко је маг у хомеопатији? – Доктор који прегледа пацијента или фармацеут који производи лекове?

Које су то свима знане мантре и заклињања која изговарају хомеопате?

Где су оне публиковане или се преносе усмено?

У том случају, пријем у хомеопатско друштво морало би бити пропраћено неком врстом иницијације, као што је случај са учлањењем у окултистичка друштва. Може ли се тако нешто крити скоро два века од очију јавности? Да ли је заиста и један хомеопата на самрти исповедио такав демонизам?

Маг се обраћа одређеној особи или публици, а хомеопатски лекови се продају у апотекама и углавном се припремају машинском методом.

Хомеопатe могу припадати различитим религијама, или бити неверници; они могу имати различите филозофске погледе или бити скептични агностици – али то се односи на њихов унутрашњи свет, а не на хомеопатију. Хомеопатија остаје практичан лек заснован на чињеницама, али подвести хомеопатију под било какву теорију са елементима идеологије, веома је опасно. То значи формулисати вештачке моделе из сопствених идеја и информација које потичу из различитих извора. Ови измишљени модели лако могу постати основ за напад на хомеопатију.

Посебно је опасно ако хомеопата користи антропологију адваита веданта јоге или Штајнера, и уводи у медицинску праксу, или у хомеопатску литературу уноси изразе као „астрално, ментално етерична тела“ – тиме представљајући људску душу сложеном мешавином различитих природа и елемената. Такав теозофски речник је уско повезан са доктрином реинкарнације душе, и етаблирао се у језик окутлистичких секти, а посебно у источњачке секте.

Хришћанство учи да је душа једноставна, хомогена супстанца и недељива монада. Уопште узев, душа није предмет науке, већ вере. Психологија као наука бави се разматрањем и генерализацијом одређених особина психе, али оставља нерешено питање да ли душа постоји или је она одвојена супстанца од тела? Стога, доносити закључке у овој области без солидног познавања хришћанске антропологије значи дискредитовати не само себе већ и саму хомеопатију. Желим да додам да нису само некe хомеопатe користили појмове који се тичу окултизма, већ и сами оснивач хемије Парацелзус. Али због тога, нико не сврстава хемију у магију.

Човек, а не медицина је тај који решава питање погледа на свет, а такође се дефинише и према Богу и демонском свету. Сваки човек може да направи грешке у својим теоријским закључцима. Понекад ове грешке настају због чињенице да није критички реаговао, већ је узео са поверењем то чему су га учили.

Ефикасност хомеопатије као методе се не доказује личним претпоставкама и апстрактним дискусијама, већ на болесничкој постељи. Дакле, што се хомеопатија пре реши личних теоретизирања самих хомеопата и препозна себе као практичну науку, тим пре ће она неодступно стати против тенденциозних критичара, и постаће популарнија међу православним хришћанима.

http://karelin-r.ru/stories/162/1.html

Преводилачка радионица

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s