СВЕТИ ЂОРЂЕ КАРСЛИДИС

„Не буди тужан, јер ћемо сви отпутовати на крају. Сви смо само путници у пролазу. Овде смо дошли да покажемо своја дела и да одемо.“

Photo of St. George Karslides

Наш праведни отац Георгије (Карслидис) Нови исповедник из Драме (π.Γεωργιος Καρσλιδης) рођен је у Аргируполису, у Понту 1901. године од побожних родитеља, Саве Карслидиса и Софије. На крштењу је добио име Атанасије.Зна се да је био у Грузији, Јерменији и Русији пре него што је велики део свог живота провео у селу Сипса (сада по називом  Таксиархес) у Драми, на северу Грчке. Основао је мањи   манастир тамо и уснуо у Господу 4. новембра 1959.Проглашен је   светим од патријаршије у Цариграду 2. новембра 2008. у Вазнесењском манастиру у Сипси. Старац је био познат по својим чудима и пророчанствима. Црква поштује сећање на њега  4. новембра. Један је од ретких  светих за кога се зна да је на лобањи имао отисак крста.

Као дете, остао је сироче, па су бригу о њему, његовом брату и сестри преузели баба и деда. Брат га није трпео. Увидевши тај проблем, дали су га једној турској породици да се брине о њему док је био мали. Када је напунио седам година, његова бака, побожна Хришћанка, одвела га је на ходочашће у древни, познати манастир на подручју Понта – Панагија Сумела.

Године 1930. за стално се настанио у селу Сипса у Драми, где је имао пуно познаника као што је његов први рођак, старац Григорије Киуртсидис. Није имао много имовине са собом, само неколико личних предмета; неке црквене књиге, свештеничку одежду, иконе и део моштију његове сестре Ане.

Године 1936. Старац је отишао на ходочашће у Јерусалим. Посетио је многе манастире и био на реци Јордан. У једном од скитова близу манастира Св. Саве на чудесан начин је срео неког подвижника који је у ствари био његов ујак. Бог је просветлио подвижника и откри му да младић свештеник који је пролазио поред, је његов нећак.

Године 1938. Министарство пољопривреде доделило је 0,4 хектара земље Старцу. Уз помоћ сељана изградио је црквицу, посвећену Рођењу Пресвете Богородице. Уз сталну помоћ мештана, изградња манастира се наставила и наредне године, све док се на крају није извршило освећење манастирске цркве  14. септембра 1939.

Године 1941. Бугари су заробили старца и повели га да га закољу. Кренуо је без протеста и када су стигли на место погубљења, он се помолио Богу и са миром у срцу им рекао да они обаве свој посао. Међутим, џелати уплашивши се побегоше од њега.

У наставку су одломци и резимеи из живота св. Ђорђа који се налазе забележени у изврсној књизи: Драгоцени сасуди Духа Светог: Животописи и поуке савремених отаца Грчке, аутора Хермана А. Мидлтона у издању Protecting Veil Press 2003. године

Свети Ђорђе Карслидис рођен је у Аргируполису, на Понту 1901. године. Оставши у детињству без родитеља, одгајила га је побожна бака, која је малог Атанасија (световно име св. Ђорђа) у „светом страху Божијем и горућој љубави према Божанским службама цркве“. Регион Понта у Малој Азији је историјски био светионик православног света, а од недавно и место таквих духовно важних манастира као што је Панагија Сумела, Перистереота и светог Јованаа Вазелоноса. Када му је било пет година, Атанасије је имао задужење да чува стадо оваца које је припадало његовој породици, и сво време је трпео батине од старијег брата, који је загорчавао живот и њиховој млађој сестри Ани. Атанасије и Ана су све подносили са љубављу, истрајношћу и светошћу. У ствари, након смрти мале Ане, појавила се светлост на њеном гробу. Три године након њене смрти, када су њени посмртни остаци ексхумирани, кости су имале исту жуту боју као и Свеци Божји. „Дакле, Атанасијево детињство је било прожето побожношћу и светошћу живота посвећених Богу, као и са болом и неизвесностима који је његов живот доносио. Овакав реалан поглед на живот показао се јаком основом његовог будућег духовног развоја. “ (Мидлтон)

Услед изузетно тешких околности са којима се суочавао, у добу од седам година Атанасије је одлучио да побегне од куће, па су га једно време неки потајни хришћани, Турци, крили. Св. великомученик Ђорђе био је велики заштитник Атанасијев, и чак му се јавио и рекао му да седне на коња, па му је помогао да дође до Тифлиса у Грузији, и тамо се о њему бринуо неки побожан свештеник. Свештеник је био задивљен његовом духовношћу и зрелошћу, и обукао га у расу у деветој години. Године 1919. Атанасије је постао монах под именом Симеон, а током трајања службе монашења звона манастира су сама од себе почела да звоне. Међутим, отац Симеон се и даље суочавао са многим потешкоћама, пошто су му манастир ускоро затворили комунисти, а монаси су били понижени, затворили и претили погубљењем.

Следи лепа прича о времену које је св. Ђорђе провео у свом заточеништву:

„Затворени монаси и свештеници затражили су дозволу од Паше да уђу у цркву. Пошто ја паша то одбио, ватрено су се помолили Богу да им да снаге да истрају у борби. Док су певали, „Христ воскресе“ затвор се затресао и врата се отворише сама од себе. Житељи тог краја пожурише да виде шта се то догађа и угледаше три свете личности које су, певајући „Господе помилуј“ и држећи крст, ишли у литију изнад затвора. Визија је трајала до зоре, када су заробљеници били припремљени за извршење казне. Везали су их све заједно и довели до ивице литице. Стрељачки строј је нанишанио и пуцао. Симеона су погодила три метка, али су га само окрзнула и али није му нанесена никаква озледа. Међутим, пао је са литице под тежином осталих. Догодило се чудо: пао је неповређен и избегао смрт. “ (Мидлтон)

Након што је пуштен из затвора, митрополит Јован Ципарски из Грузија Шета, увео га је у јеромонашки чин 1925. године и добио је ново име Ђорђе. Многи су га сматрали богоносним старцем. Упркос тешким околностима, није одступао од своје подвижничке борбе, хранио се у главном дивљим зељем, мало спавао и трудио се у добровољном одрицању од добара (на пример, одбијао је нову одежду како би се заменила подерана, стара). Свете тајне је испуњавао препун љубави, брижљиво и са пажњом.

„Током припреме светих дарова [на Проскомидији, то јест припрема за Божанствену Литургију], Бог му је јављао духовно стање оних које је помињао, како живих тако и мртвих. Са великим пастирским рауђивањем је преносио својим парохијанима ове информације, или да их охрабри како би се усрдније молили за душе покојних или да грешнике приведе покајању. Пре изношења часних дарова, тражио је да они који желе да приступе причешћу стану са леве стране иконостаса, где би прочитао молитву њима и помазао их уљем … [Светог Ђорђа] су понекад људи виђали да лебди током Божанствене Литургије. Док је служио литургију, често су га посећивали свети, који би му саслуживали. “ (Мидлтон).

Године 1929., највероватније због све лошијег здравља (није имао ни тридесет година и полу парализован), свети Ђорђе се преселио у Грчку и населио у граду Сипса код Драме на северу Грчке. Почео је постепено да се опоравља уз помоћ мештана, који су схвативши да је свет човек почели да траже његову помоћ. Године 1936. старац је кренуо на ходочашће у Свету Земљу где је упознао свог ујака (који је био монах) који га је охрабрио да се ипак врати да служи људима у свету, којима је било изузетно неопходно духовно руковођење. Касније је Грчка влада старцу подарила земљиште, на коме је основао манастир 1939. године посветивши га Христовом Вазнесењу.

Многе приче о поукама и чудима Светог Ђорђа потичу из овог каснијег периода његовог живота као пастира духовне заједнице у Драми. Предвидео је други светски рат и грађански рат у Грчкој. Током грађанског рата, три различите групе бораца је кренуло да изврши покољ становника Сипсе, међутим сви су осетили интензивно кајање и страх, и покајали се не извршивши никакво насиље и штету по сељане. Старац је предвидео опасност, и рекао мештанима да крену у литију око села са иконама Пресвете Богородице. Тако је село сачувано од знатног разарања.

Постоји пуно других прича о расуђивању које је свети Ђорђе имао и о његовим духовним даровима: „Другом приликом га је посетила нека жена и пре него што је заустила да га поздрави, он рекао јој је:“ Руке ти горе. Горе, али ми не видимо ватру. Чиме се бавиш?“ Рекла му је да је бабица. „Колико си деце убила?“ упитао је потом. Она је негирала да је убила и једно дете. „Хоћеш ја да ти кажем? Петоро деце си убила. “ После је испричао у којим селима и од којих мајки су била та деца чије је побачаје извршила. Замукнувши, жена је ридала и кроз активно покајање измирила се са Богом. “ (Мидлтон)

„Једног дана је једна жена старцу донела нешто дуња. Нека трудница је зауставила на путу и затражила да јој да коју дуњу, али је ова одбила. Када је стигла у манастир и дала дуње старцу, он јој је рекао: „На путу су ти се отворила врата а ти си их затворила.“ (Мидлтон)

Почетком 1959. године свети Ђорђе је предвидео да ће ускоро умрети. Како се тај дан приближавао, дао је последња упутства својој духовној деци. „Дан уочи његовог уснућа затражио је да му помогну да уђе у манастирску цркву. Тамо је по последњи пут целивао иконе и сјединио се са Светим Тајнама Господњим. Неколико часова после поноћи 4. новембра 1959. године, Свети Ђорђе је уснуо у Господу.

Дан данас монахиње одржавају духовно наслеђе Светог Ђорђа у манастиру Христовог Вазнесења у Сипси, области Драма на северу Грчке. Свети Ђорђе и данас чини многа чуда након свог упокојења у Господу. Свети Ђорђе ке званично канонизован 2008. године од Васељенске Патријаршије.

Неке поуке светог Ђорђа

„Ако се молите без чињења милостиње, ваша молитва је мртва. Ваше руке увек трба да буду раширене. Подајте милостињу сирочади и удовицама. Милостиња и молитве иду заједно. “

„Трудите се да појачате веру током Божанствене Литургије, нека вам ништа не омета пажњу и вежите је за речи службе, како бисте могли да видите висоте Божије.“

„Немојте бити заслепљени богатством, нити почастима, већ увек ходите у правди. Једите хлеб зарађен, не нечасним средствима, већ часним знојем лица свога. Све што стекнеш на честит начин, немој бесмислено расипати. Живи честито и смирено, и колико год је могуће пружај своју руку ради давања …. Куцај на врата сиромашних, болесних, сирочади. Требало би да више ценити домове унесрећених људи од домова срећних. Чините ли добра дела, од Бога ћете имати велику плату. “

„Волите све своје ближње, чак и своје непријатеље. То је најосновније. Увек волите не само оне који вас воле, већ и они који вас мрзе. Опростимо им и све их заволимо, чак и ако су нам учинили највеће зло; тада смо истинска Божија деца. Тада се праштају наши греси …Увек проповедајте љубав. Љубав је основни закон Божији: само љубав и ништа више.“

„Бог брине о свему. Очајање је, у ствари, недостатак вере.“

„Пресвета Богородица не жели велике свеће, већ жели добровољно давање сиромашнима.“

„Хришћанин који воли све људе има велику плату, поготову ако опрости онима који му чине зло. Ако не волимо свог ближњег, сва добра дела која чинимо су безвредна. Своде се на ништа, и ми сами смо безвредни. Љуби браћу своју. Бог од нас иште љубав.”

„Не буди тужан, јер ћемо сви отпутовати на крају. Сви смо само путници у пролазу. Овде смо дошли да покажемо своја дела и да одемо.“

Извори за превод:

Драгоцени сасуди Духа Светога: Животописи и поуке савремених отаца Грчке (Precious Vessels of the Holy Spirit: The Lives and Counsels of Contemporary Elders of Greece, by Herman A. Middleton. Published by Protecting Veil Press 2003.)

Википедија https://orthodoxwiki.org/George_(Karslidis)_of_Drama

Сајт http://full-of-grace-and-truth.blogspot.com/2008/10/life-of-st-george-karslides-righteous.html

Преводилачка радионица

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s