Старац љубави, праштања и расуђивања

Александрос Христодулу

Извор: Пемптусија

gerontas-iakovos-tsalikis

21. новембар 2016.

Старац Јаков Цаликис (5.11.1920-21.11.1991)

Наше доба и данашња култура су се, нажалост, одвојили од светости и од трагања за њом. Православна вера се заснива на присуству светих. Без светих људи наша Црква је на путу секуларизације. Наравно, познато нам је из Светог Писма да је само Бог свет, а светост произлази из нашег односа са Богом, те је стога светост теоцентрична, а не антропоцентрична.  Наша светост зависи од славе и благодати Божје и од наше заједнице са Њим, а не од наших врлина. Светост претпоставља слободну вољу човека који се посвећује. Као што Свети Максим Исповедник каже – ми само приносимо своју намеру. Без намере Бог не дела.

Свети Јован Дамаскин је рекао да свете поштујемо „зато што су стекли слободу сједињењем са Богом и зато што се Бог уселио у њих, и оваквим учешћем поставши по благодати оно што је Он по природи“. Свети нису тражили да их неко прослави, већ да они прослављају Бога, зато што светост значи учешће у Божијој светости и заједништво са њом.

Извор светости у православној цркви јесте Божанствена евхаристија. Окусивши Светог Једног Исуса Христа постајемо свети. „Свете твари“, тело и крв Христова дају се као присаједињење „светима“, члановима Цркве. Светост следи из Светог Причешћа. Аскетски подвизи светих нису циљ већ средство које води ка циљу – а то је евхаристијска заједница, најсавршенија и најпотунија заједница са Светима. У Господњој молитви „Оче наш“ сагледавамо да је светост у вези са Царством Божјим. Тражимо да Царство Његово дође у свет, тако да сви прославе Бога, и окусе Његову светост и славу – а управо је то што зовемо „обожењем“.

Царство Божје и обожење јесу вечни продужетак Божанствене Литургије у времену и простору, како пише Свети Максим Исповедник. Учешћем у Божанској Евхаристији, светитељи постају богови благодаћу, али су и свесни да „имају благо у посудама од глине“ и гледају „кроз мутну чашу“. Они са нестрпљењем очекују време када ће се врата небеска отворити и када ће видети Бога „какав јесте“. Њихова борба против страсти и демона је непрестана, и  они верују да ће сви отићи у Рај изузев њих самих. Они знају да су безначајни и недостојни, не верују у своју моралну супериорност и достојност и, смирењем које осећају, виде друге светима, а посебно када им ти људи чине почасти. Све ово је захваљујући љубави, а љубав је једино што остаје у Царству Божјем.

Пример њихове љубави према Богу је њихова лична борба за испуњавање његових заповести. Предавање Божијој вољи чисти човека од његових страсти и припрема место за благодат да се у њега усели. Све свете карактерише настројење ка подвигу и самопожртвовању. Према Светом Исаку аскетски живот је мајка освећења „од које се рађа први укус разумевања Христових тајни“. Односно, према речима светог Максима Исповедника: „својим добровољним мучењем, поричући сва зла и страсти … постали су ходочасници и страници у сопственом животу, борећи се јуначки против побуне света и тела … сачувавши част душе своје“.

Такав сасуд благодати и пребивалиште Духа Светог био је старац Јаков Цаликис, једна од најважнијих светих личности данашњице, велики и свети старац, истинити пријатељ Божији. Он је био живо отеловљење Јеванђеља, а његов циљ била је светост. Од најранијег детињства је заволео молитву и одлазио у капелу, палио кандила пред иконама и молио се светима. У једној капели у свом селу, више пута је имао прилике да разговара са Светом Параскевом. Предао се Божијем позиву, који му је дошао када је још био дете, одрекавши се себе и узевши Крст Христов, носио га је до последњег даха. Године 1951. отишао је у манастир Светог Старца Давида, где га је чудесно примио сам светитељ.

Монашки чин је примио новембра 1952. године. Као монах је био понизан, није роптао, и ништа није чинио без благослова игумана. Често је ходао по четири до пет часова како би се срео са својим старцем, који је имао послушање да буде парохијски свештеник у градићу Лимни. Његова главна карактеристика била је да самом себи отежа. Није себи лако удовољоавао. Преживео је невероватна искушења. Често се разбољевао услед великог сиромаштва самог манастира, ледено хладне келије, поломљених жалузина са снегом и хладним ветром који су продувавали кроз отворе, због недостатка основних потрепштина, па чак и зимске одеће и обуће. Подносио је духовне нападе, невидљиве и видљиве борбе коју на човека диже сатана, а кога је Јаков побеђивао послушношћу, молитвом, кротошћу и смирењем. Са својим непријатељима се борио оружјем које нам нуди наша Света Црква – постом, бдењем и молитвом.

Његово подвижништво је било задивљујуће. Према наводима његовог биографа, јео је попут птичице. Спавао на земљи, по два часа свакога дана. Читаве ноћи је проводио у молитви. Што се тиче његове борбе, говорио је: „Ја сам не чиним ништа. Шта год да чиним, то у ствари сам Бог дела. Свети Давид ми помаже да све постигнем на задовољавајући начин“.

Његова главна одлика било је смирење, по коме је био познат, и многима надахнуће. Демони који су обитавали у поседнутим људима који су долазили у манастир, псовали су га и говорили:“Хоћемо да те уништимо, да те убијемо, али не можемо због твог смирења“. Увек је истицао да је недовољно образован, истицао је своје недостатке, као и недостатак смирења. Кад год би говорио, свако мало би рекао: „Опрости ми“. Стално је тражио људима опроштај, што је био знак његовог смиреног светоназора. Једном када је позван да оде у посету у манастир Светог Ђорђа Армаса, где је игуман био покојни Јоргос Капсанис, у одговору је написао: „Оче, ја сам мртав пас. Шта ћу да допринесем својим присуством? Да загадим ваздух?“ Увек је имао осећај да је нико и ништа.

Када је постао игуман, никада није тврдио да је он сам одговоран за све што се дешавало у манастиру: „Свети Давид је овде игуман“. Када је служио са другим свештеницима, одлазио би у угао олтара, и остављао их да сами служе службу. Када би му приговорили: „То није у реду, ти си игуман манастира“, он би одговарао: „Сине, свети Давид је овде игуман“.

Иако није ишао за службом, пристао је да га покојни епископ Халкиде, Јоргос, рукоположи као ђакона, 18. децембра 1952. године. Сутрадан је постао свештеник. У свом обраћању након чина рукоположења, епископ је рекао: „А ти, сине, бићеш свет. Настави, уз Божју помоћ, и Црква ће те прогласити [светим]“. Његове речи биле су пророчанске. 27. јуна 1975. године игуманом га је поставио Митрополит Хризостом Халкидски, и на том месту је остао до краја живота.

Док је био игуман према сабраћи и посетиоцима манастира опходио се са великом љубављу, разумевањем и изузетним расуђивањем. Његово гостопримство је било надалеко чувено. У сваком човеку је видео лик Христов и увек је проналазио да свакоме упути лепу реч. Његове речи утехе, које су се уливале директно у срца слушалаца, биле су полазна основа њиховог покајања и духовног живота у Цркви. Старац је имао дар да види човеков унутрашњи живот и дар прозорљивости, које је прикривао. Проницао је у проблем или грех сваког човека и пажљиво их исправљао. Просветљен Духом Светим, свакоме је у неколико речи саопштавао управо оно што му је било потребно. Свети Порфирије је следеће рекао о старцу Јакову: „Пазите шта вам кажем. Он је један од најдалековидијих људи нашег доба, али он то скрива да га љиди не би хвалили.“

У писму упућеном манастиру Светог Давида, Васељенски Патријарх Вартоломеј је написао следеће: „Што се тиче почившег старца, за њега се може рећи исто оно што је свети Јован Златоусти записао о Светом Мелетију Антиохијском: „Не само док је проповедао или сијао Божанском светлошћу, већ и сама његова појава била је довољна да сву поуку врлине пренесе у душе оних који су га посматрали.“

Живео је за Божанску Литургију, коју је свакодневно служио са страхом, трепетом, посвећеношћу и, у буквалном смислу речи, узвишено. Мала деца и одрасли чистог срца виђали су га како лебди или како му свети анђели саслужују. Као што је и сам некима посведочио, служио је заједно са херувимима, серафимима и светитељима. Током проскомидије, виђао је Анђеле Господње како узимају делове честица оних којих се сећамо и стављају их пред Христов престо као молитву. Када се услед здравствених проблема осећао слабим, молио би се пре почетка Божанске Литургије овим речима: „Господе, као човек ја нисам у стању, али Ти ми као Бог помози да одслужим литургију“. Након тога,  литургију је служио „као на крилима“.

Један од карактеристичних аспеката његовог живота био је његов однос према светитељима. Живео је са њима, разговарао са њима, видео их. Имао је упечатљиво поуздање у њих, а посебно у Светог Давида и Светог Јована Руса које је буквално сматрао својим пријатељима. „Шапнем нешто светитељу на ухо и он ми даје директну линију са Господом“. Када је био на операцији у болници у Халкиди, молио се с вером: „Свети Давиде молим те прођи кроз Прокопи и доведи Светог Јована, па дођите обојица овамо да ме бодрите током операције. Потребни су ми ваше присуство и помоћ.“ Десет минута након тога Светитељи су се појавили,а Старац чим их је угледао усправио се у кревету и рекао: „Хвала што сте примили мој захтев и дошли да ме пронађете“.

Једна од његових врлина било је доброчинство. Свакоме је помагао према потреби. Тачно је знао ко је од посетилаца био у финансијским потешкоћама па их позивао да поразговарају насамо, давао новац и молио их да никоме не говоре о томе. Није желео да његова добра дела изађу на видело.

Још један дар који је имао био је дар да по молитвама светог Давида истерује демоне. Над људима који су патили на овај начин прочитао би молитве које Црква прописује, начинио знак Крста лобањом светог Давида, и ђавоимани би се очистио.

Био је особити духовник и његовим саветима се на хиљаде људи враћало на пут Христов. Волео је своју духовну децу више него себе. Његова светост се посебно видела током исповести. Никада није никога увредио, нити се било ко због њега растужио. С правом су га називали „мили Старац Јаков“.

Страдао је од многих болести. Једна од његових изрека била је: „Луцифер је добио дозволу да мучи тело. А Бог је дао Своју сагласност да ђаво полаже право на моје тело, које сам носио седамдесет и кусур година, да се мучи из само једног разлога: да бих се смирио“. Последње кушање у вези његовог здравља било је обољење срца проистекло услед свих претходних искушења.

Увек је имао сећање на смрт и предстојећи суд. И заиста, предвидео је своју смрт. Тражио је да се позове Атонски јерођакон да га исповеди ујутру 21. новембра, последњег дана његовог живота на земљи, и да остане у манастиру до поподнева, како би га обукао. Док се исповедао, устао је и рекао: „Устани, сине.  Мајка Божија, Свети Давид, Свети Јован Рус и Свети Јаков управо су ушли у келију“.

„Зашто су дошли, старче?“

„По мене, синко“.

У том тренутку, колена су га издала, и срушио се. Као што је прорекао, отишао је „попут птичице“.  Напустио је овај свет лако, на дан Ваведења Пресвете Богородице, начинивши себи улаз у Царство Божје. Било је то у 4:17 поподне.

Након упокојења његово тело је још дуго времена било топло, а усклик који се отео са усана хиљада људи „Свет! Ти си свет“ сведочио је о осећању које је верни народ имао након упокојења старца. Сада, након своје благословене смрти, он посредује за све нас пред престалом Бога живога. На стотине верних може да посведочи о његовој помоћи.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s